Књига пророка Исаије 57
1 Праведник мре, и нико не мари; и побожни се људи узимају, а нико се не сећа да се пред зло узима праведник;
The righteous perisheth, and no man layeth it to heart; and merciful men are taken away, none considering that the righteous is taken away from the evil [to come].
2 Долази у мир и почива на постељи својој ко год ходи правим путем.
He entereth into peace; they rest in their beds, each one that walketh in his uprightness.
3 А ви синови врачарини, роде курварски, који се курвате, приступите овамо.
But draw near hither, ye sons of the sorceress, the seed of the adulterer and the harlot.
4 Ким се ругате? На кога разваљујете уста и плазите језик? Нисте ли синови преступнички, семе лажно?
Against whom do ye sport yourselves? against whom make ye a wide mouth, and put out the tongue? are ye not children of transgression, a seed of falsehood,
5 Који се упаљујете за луговима, под сваким зеленим дрветом, кољете синове своје у потоцима, под врлетима каменим.
ye that inflame yourselves among the oaks, under every green tree; that slay the children in the valleys, under the clefts of the rocks?
6 Део ти је међу глатким камењем поточним; то је, то је твој део; њему лијеш налив свој, приносиш дар; тиме ли ћу се умирити?
Among the smooth [stones] of the valley is thy portion; they, they are thy lot; even to them hast thou poured a drink-offering, thou hast offered an oblation. Shall I be appeased for these things?
7 На гори високој и узвишеној мећеш постељу своју; и онамо излазиш да принесеш жртву.
Upon a high and lofty mountain hast thou set thy bed; thither also wentest thou up to offer sacrifice.
8 И иза врата и иза довратака мећеш спомен свој; одступивши од мене откриваш се, и изашавши горе шириш одар свој, уговараш с њима, мила ти је постеља њихова, где угледаш место.
And behind the doors and the posts hast thou set up thy memorial: for thou hast uncovered [thyself] to another than me, and art gone up; thou hast enlarged thy bed, and made thee a covenant with them: thou lovedst their bed where thou sawest it.
9 Идеш к цару с уљем, с многим мирисима својим; шаљеш посланике своје далеко и понижујеш се до гроба. (Sheol h7585)
And thou wentest to the king with oil, and didst increase thy perfumes, and didst send thine ambassadors far off, and didst debase thyself even unto Sheol. (Sheol h7585)
10 Од далеког пута свог уморна не кажеш: Залуду. Налазиш живот руци својој, зато не сустајеш.
Thou wast wearied with the length of thy way; yet saidst thou not, It is in vain: thou didst find a quickening of thy strength; therefore thou wast not faint.
11 И од кога си се уплашила и кога си се побојала, те си слагала и ниси се мене опомињала нити си марила? Што ја ћутах одавна, зато ли ме се не бојиш?
And of whom hast thou been afraid and in fear, that thou liest, and hast not remembered me, nor laid it to thy heart? have not I held my peace even of long time, and thou fearest me not?
12 Ја ћу објавити твоју правду и твоја дела; али ти неће помоћи.
I will declare thy righteousness; and as for thy works, they shall not profit thee.
13 Кад станеш викати, нека те избаве они које си сабрала; али ће их све ветар однети, и узеће их таштина. Али ко се у ме узда, наследиће земљу и добиће свету гору моју.
When thou criest, let them that thou hast gathered deliver thee; but the wind shall take them, a breath shall carry them all away: but he that taketh refuge in me shall possess the land, and shall inherit my holy mountain.
14 И рећи ће се: Поравните, поравните, приправите пут, уклоните сметње с пута народа мог.
And he will say, Cast ye up, cast ye up, prepare the way, take up the stumbling-block out of the way of my people.
15 Јер овако говори Високи и узвишени, који живи у вечности, коме је име Свети: На висини и у светињи станујем и с оним ко је скрушеног срца и смерног духа оживљујући дух смерних и оживљујући срце скрушених.
For thus saith the high and lofty One that inhabiteth eternity, whose name is Holy: I dwell in the high and holy place, with him also that is of a contrite and humble spirit, to revive the spirit of the humble, and to revive the heart of the contrite.
16 Јер се нећу једнако прети нити ћу се довека гневити, јер би ишчезао преда мном дух и душе које сам створио.
For I will not contend for ever, neither will I be always wroth; for the spirit would faint before me, and the souls that I have made.
17 За безакоње лакомости његове разгневих се, и ударих га, сакрих се и разгневих се, јер одметнувши се отиде путем срца свог.
For the iniquity of his covetousness was I wroth, and smote him; I hid [my face] and was wroth; and he went on backsliding in the way of his heart.
18 Видим путеве његове, али ћу га исцелити, водићу га и даћу опет утеху њему и његовима који туже.
I have seen his ways, and will heal him: I will lead him also, and restore comforts unto him and to his mourners.
19 Ја стварам плод уснама: мир, мир ономе ко је далеко и ко је близу, вели Господ, и исцелићу га.
I create the fruit of the lips: Peace, peace, to him that is far off and to him that is near, saith Jehovah; and I will heal him.
20 А безбожници су као море усколебано, које се не може умирити и вода његова измеће нечистоћу и блато.
But the wicked are like the troubled sea; for it cannot rest, and its waters cast up mire and dirt.
21 Нема мира безбожницима, вели Бог мој.
There is no peace, saith my God, to the wicked.
