Књига проповедникова 5

1 Чувај ногу своју кад идеш у дом Божји, и приступи да слушаш; то је боље него што безумни дају жртве, јер не знају да зло чине.

Custodi pedem tuum ingrediens domum Dei, et appropinqua ut audias. Multo enim melior est obedientia, quam stultorum victimae, qui nesciunt quid faciunt mali.

2 Немој наглити устима својим, и срце твоје да не буде брзо изговорити шта пред Богом, јер је Бог на небу, а ти си на земљи, зато нека буде мало речи твојих.

Ne temere quid loquaris, neque cor tuum sit velox ad proferendum sermonem coram Deo. Deus enim in caelo, et tu super terram: idcirco sint pauci sermones tui.

3 Јер сан долази од многог посла, а глас безумников од многих речи.

Multas curas sequuntur somnia, et in multis sermonibus invenietur stultitia.

4 Кад учиниш завет Богу, не оклевај испунити га, јер Му нису мили безумници; шта год заветујеш, испуни.

Si quid vovisti Deo, ne moreris reddere: displicet enim ei infidelis et stulta promissio. sed quodcumque voveris, redde:

5 Боље је да не заветујеш неголи да заветујеш па не испуниш.

multoque melius est non vovere, quam post votum promissa non reddere.

6 Не дај устима својим да на грех наводе тело твоје, и не говори пред анђелом да је било нехотице. Зашто би се гневио Бог на речи твоје и потро дело руку твојих?

Ne dederis os tuum ut peccare facias carnem tuam: neque dicas coram angelo: Non est providentia: ne forte iratus Deus contra sermones tuos, dissipet cuncta opera manuum tuarum.

7 Јер као што у мноштву снова има таштине, тако и у многим речима; него бој се Бога.

Ubi multa sunt somnia, plurimae sunt vanitates, et sermones innumeri: tu vero Deum time.

8 Ако видиш где се чини неправда сиромаху и отима суд и правда у земљи, не чуди се томе, јер виши пази на високог, и има још виших над њима.

Si videris calumnias egenorum, et violenta iudicia, et subverti iustitiam in provincia, non mireris super hoc negotio: quia excelso excelsior est alius, et super hos quoque eminentiores sunt alii,

9 Али је земља кориснија од свега; и цар њиви служи.

et insuper universae terrae rex imperat servienti.

10 Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби богатство, неће имати користи од њега. И то је таштина.

Avarus non implebitur pecunia: et qui amat divitias, fructum non capiet ex eis: et hoc ergo vanitas.

11 Где је много добра, много је и оних који га једу; па каква је корист од тога господару? Осим што гледа својим очима.

Ubi multae sunt opes, multi et qui comedunt eas. Et quid prodest possessori, nisi quod cernit divitias oculis suis?

12 Сладак је сан ономе који ради, јео мало или много; а ситост богатоме не да спавати.

Dulcis est somnus operanti, sive parum, sive multum comedat: saturitas autem divitis non sinit eum dormire.

13 Има љуто зло које видех под сунцем: богатство које се чува на зло ономе чије је.

Est et alia infirmitas pessima, quam vidi sub sole: divitiae conservatae in malum domini sui.

14 Јер тако богатство пропадне злом незгодом, те сину ког је родио не остане ништа у руку.

Pereunt enim in afflictione pessima: generavit filium, qui in summa egestate erit.

15 Као што је изашао из утробе матере своје наг, тако опет одлази како је дошао; и ништа не узима од труда свог да понесе у руци својој.

Sicut egressus est nudus de utero matris suae, sic revertetur, et nihil auferet secum de labore suo.

16 И то је љуто зло што одлази како је дошао; и каква му је корист што се трудио у ветар,

Miserabilis prorsus infirmitas: quo modo venit, sic revertetur. Quid ergo prodest ei quod laboravit in ventum?

17 И свега века свог јео у мраку, и много се бринуо и жалостио и љутио?

Cunctis diebus vitae suae comedit in tenebris et in curis multis, et in aerumna atque tristitia.

18 Ето, то видех да је добро и лепо човеку да једе и пије и ужива добро од свега труда свог којим се труди под небом за живота свог, који му Бог да, јер му је то део.

Hoc itaque visum est mihi bonum ut comedat quis, et bibat, et fruatur laetitia ex labore suo, quo laboravit ipse sub sole numero dierum vitae suae, quos dedit ei Deus, et haec est pars illius.

19 И кад коме Бог да богатство и благо, и да му да ужива и узима свој део и да се весели с труда свог, то је дар Божји.

Et omni homini, cui dedit Deus divitias, atque substantiam, potestatemque ei tribuit ut comedat ex eis, et fruatur parte sua, et laetetur de labore suo: hoc est donum Dei.

20 Јер се неће много опомињати дана живота свог, јер му Бог даје да му је срце весело.

Non enim satis recordabitur dierum vitae suae, eo quod Deus occupet deliciis cor eius.