Књига проповедникова 3
1 Свему има време, и сваком послу под небом има време.
Omnia tempus habent, et suis spatiis transeunt universa sub caelo.
2 Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;
Tempus nascendi, et tempus moriendi. Tempus plantandi, et tempus evellendi quod plantatum est.
3 Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.
Tempus occidendi, et tempus sanandi: Tempus destruendi, et tempus aedificandi.
4 Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;
Tempus flendi, et tempus ridendi. Tempus plangendi, et tempus saltandi.
5 Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;
Tempus spargendi lapides, et tempus colligendi. Tempus amplexandi, et tempus longe fieri ab amplexibus.
6 Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;
Tempus acquirendi, et tempus perdendi. Tempus custodiendi, et tempus abiiciendi.
7 Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.
Tempus scindendi, et tempus consuendi. Tempus tacendi, et tempus loquendi.
8 Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.
Tempus dilectionis, et tempus odii. Tempus belli, et tempus pacis.
9 Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?
Quid habet amplius homo de labore suo?
10 Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.
Vidi afflictionem, quam dedit Deus filiis hominum, ut distendantur in ea.
11 Све је учинио да је лепо у своје време, и савет метнуо им је у срце, али да не може човек докучити дела која Бог твори, ни почетка ни краја.
Cuncta fecit bona in tempore suo, et mundum tradidit disputationi eorum, ut non inveniat homo opus, quod operatus est Deus ab initio usque ad finem.
12 Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свог.
Et cognovi quod non esset melius nisi laetari, et facere bene in vita sua.
13 И кад сваки човек једе и пије и ужива добра од сваког труда свог, то је дар Божји.
Omnis enim homo, qui comedit et bibit, et videt bonum de labore suo, hoc donum Dei est.
14 Дознах да шта год твори Бог оно траје довека, не може му се ништа додати нити се од тога може шта одузети; и Бог твори да би Га се бојали.
Didici quod omnia opera, quae fecit Deus, perseverent in perpetuum: non possumus eis quidquam addere, nec auferre, quae fecit Deus ut timeatur.
15 Шта је било то је сада, и шта ће бити то је већ било; јер Бог повраћа шта је прошло.
Quod factum est, ipsum permanet: quae futura sunt, iam fuerunt: et Deus instaurat quod abiit.
16 Још видех под сунцем где је место суда безбожност и место правде безбожност.
Vidi sub sole in loco iudicii impietatem, et in loco iustitiae iniquitatem.
17 И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има време свему и сваком послу.
Et dixi in corde meo: Iustum, et impium iudicabit Deus, et tempus omnis rei tunc erit.
18 Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.
Dixi in corde meo de filiis hominum, ut probaret eos Deus, et ostenderet similes esse bestiis.
19 Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.
Idcirco unus interitus est hominis, et iumentorum, et aequa utriusque conditio: sicut moritur homo, sic et illa moriuntur: similiter spirant omnia, et nihil habet homo iumento amplius: cuncta subiacent vanitati,
20 Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах.
et omnia pergunt ad unum locum: de terra facta sunt, et in terram pariter revertuntur.
21 Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доле под земљу?
Quis novit si spiritus filiorum Adam ascendat sursum, et si spiritus iumentorum descendat deorsum?
22 Зато видех да ништа нема боље човеку него да се весели оним што ради, јер му је то део; јер ко ће га довести да види шта ће бити после њега?
Et deprehendi nihil esse melius quam laetari hominem in opere suo, et hanc esse partem illius. Quis enim eum adducet, ut post se futura cognoscat?
