Књига проповедникова 3
1 Свему има време, и сваком послу под небом има време.
To every thing there is a season, and a time to every purpose under the heaven:
2 Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;
a time to be born, and a time to die; a time to plant, and a time to pluck up that which is planted;
3 Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.
a time to kill, and a time to heal; a time to break down, and a time to build up;
4 Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;
a time to weep, and a time to laugh; a time to mourn, and a time to dance;
5 Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;
a time to cast away stones, and a time to gather stones together; a time to embrace, and a time to refrain from embracing;
6 Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;
a time to seek, and a time to lose; a time to keep, and a time to cast away;
7 Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.
a time to rend, and a time to sew; a time to keep silence, and a time to speak;
8 Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.
a time to love, and a time to hate; a time for war, and a time for peace.
9 Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?
What profit hath he that worketh in that wherein he laboureth?
10 Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.
I have seen the travail which God hath given to the sons of men to be exercised therewith.
11 Све је учинио да је лепо у своје време, и савет метнуо им је у срце, али да не може човек докучити дела која Бог твори, ни почетка ни краја.
He hath made every thing beautiful in its time: also he hath set the world in their heart, yet so that man cannot find out the work that God hath done from the beginning even to the end.
12 Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свог.
I know that there is nothing better for them, than to rejoice, and to do good so long as they live.
13 И кад сваки човек једе и пије и ужива добра од сваког труда свог, то је дар Божји.
And also that every man should eat and drink, and enjoy good in all his labour, is the gift of God.
14 Дознах да шта год твори Бог оно траје довека, не може му се ништа додати нити се од тога може шта одузети; и Бог твори да би Га се бојали.
I know that, whatsoever God doeth, it shall be for ever: nothing can be put to it, nor any thing taken from it: and God hath done it, that men should fear before him.
15 Шта је било то је сада, и шта ће бити то је већ било; јер Бог повраћа шта је прошло.
That which is hath been already; and that which is to be hath already been: and God seeketh again that which is passed away.
16 Још видех под сунцем где је место суда безбожност и место правде безбожност.
And moreover I saw under the sun, in the place of judgment, that wickedness was there; and in the place of righteousness, that wickedness was there.
17 И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има време свему и сваком послу.
I said in mine heart, God shall judge the righteous and the wicked: for there is a time there for every purpose and for every work.
18 Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.
I said in mine heart, [It is] because of the sons of men, that God may prove them, and that they may see that they themselves are [but as] beasts.
19 Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.
For that which befalleth the sons of men befalleth beasts; even one thing befalleth them: as the one dieth, so dieth the other; yea, they have all one breath; and man hath no preeminence above the beasts: for all is vanity.
20 Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах.
All go unto one place; all are of the dust, and all turn to dust again.
21 Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доле под земљу?
Who knoweth the spirit of man whether it goeth upward, and the spirit of the beast whether it goeth downward to the earth?
22 Зато видех да ништа нема боље човеку него да се весели оним што ради, јер му је то део; јер ко ће га довести да види шта ће бити после њега?
Wherefore I saw that there is nothing better, than that a man should rejoice in his works; for that is his portion: for who shall bring him [back] to see what shall be after him?
