Дела апостолска 6

1 А у ове дане, кад се умножише ученици, подигоше Грци вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се делише храна сваки дан.

Ын зилеле ачеля, кынд с-а ынмулцит нумэрул ученичилор, евреий каре ворбяу гречеште кыртяу ымпотрива евреилор, пентру кэ вэдувеле лор ерау трекуте ку ведеря ла ымпэрцяла ажутоарелор де тоате зилеле.

2 Онда дванаесторица дозвавши мноштво ученика, рекоше: Није прилично нама да оставимо реч Божју па да служимо око трпеза.

Чей дойспрезече ау адунат мулцимя ученичилор ши ау зис: „Ну есте потривит пентру ной сэ лэсэм Кувынтул луй Думнезеу ка сэ служим ла месе.

3 Нађите дакле, браћо, међу собом седам поштених људи, пуних Духа Светог и премудрости, које ћемо поставити над овим послом.

Де ачея, фрацилор, алеӂець динтре вой шапте бэрбаць ворбиць де бине, плинь де Духул Сфынт ши ынцелепчуне, пе каре ый вом пуне ла служба ачаста.

4 А ми ћемо у молитви и у служби речи остати.

Яр ной вом стэруи некурмат ын ругэчуне ши ын проповэдуиря Кувынтулуй.”

5 И ова реч би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека напуњена вере и Духа Светог, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу покрштењака из Антиохије.

Ворбиря ачаста а плэкут ынтреӂий адунэрь. Ау алес пе Штефан, бэрбат плин де крединцэ ши де Духул Сфынт, пе Филип, пе Прохор, пе Никанор, пе Тимон, пе Пармена ши пе Николае, ун прозелит дин Антиохия.

6 Ове поставише пред апостоле и они помоливши се Богу метнуше руке на њих.

Й-ау адус ынаинтя апостолилор, каре, дупэ че с-ау ругат, шь-ау пус мыниле песте ей.

7 И реч Божја растијаше, и множаше се врло број ученика у Јерусалиму. И свештеници многи покораваху се вери.

Кувынтул луй Думнезеу се рэспындя тот май мулт, нумэрул ученичилор се ынмулця мулт ын Иерусалим ши о маре мулциме де преоць веняу ла крединцэ.

8 А Стефан пун вере и силе чињаше знаке и чудеса велика међу људима.

Штефан ера плин де хар ши де путере ши фэчя минунь ши семне марь ын нород.

9 Тада усташе неки из зборнице која се зове ливерћанска и кириначка и александријска и оних који беху из Киликије и Азије, и препираху се са Стефаном.

Уний дин синагога нумитэ а Избэвицилор, а Чириненилор ши а Александринилор, ымпреунэ ку ниште иудей дин Чиличия ши дин Асия, ау ынчепут о чартэ де ворбе ку Штефан,

10 И не могаху противу стати премудрости и Духу којим говораше.

дар ну путяу сэ стя ымпотрива ынцелепчуний ши Духулуй ку каре ворбя ел.

11 Тада подговорише људе те казаше: Чусмо га где хули на Мојсија и на Бога.

Атунч ау пус ла кале пе ниште оамень сэ зикэ: „Ной л-ам аузит ростинд кувинте де хулэ ымпотрива луй Мойсе ши ымпотрива луй Думнезеу.”

12 И побунише народ и старешине и књижевнике, и нападоше и ухватише га, и доведоше га на сабор.

Ау ынтэрытат нородул, пе бэтрынь ши пе кэртурарь, ау нэвэлит асупра луй, ау пус мына пе ел ши л-ау дус ын собор.

13 И изведоше лажне сведоке који говораху: Овај човек не престаје хулити на ово свето место и на закон.

Ау скос ниште марторь минчиношь, каре ау зис: „Омул ачеста ну ынчетязэ сэ спунэ кувинте де хулэ ымпотрива ачестуй локаш сфынт ши ымпотрива Леӂий.

14 Јер га чусмо где говори: Овај Исус Назарећанин развалиће ово место, и измениће обичаје које нам остави Мојсије.

Ын адевэр, л-ам аузит зикынд кэ ачест Исус дин Назарет ва дэрыма локашул ачеста ши ва скимба обичеюриле пе каре ни ле-а дат Мойсе.”

15 И погледавши на њ сви који сеђаху на сабору видеше лице његово као лице анђела.

Тоць чей че шедяу ын собор с-ау уйтат цинтэ ла Штефан, ши фаца луй ли с-а арэтат ка о фацэ де ынӂер.