Дела апостолска 27
1 И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.
Sedan nu beslutet var, att vi skulle segla till Valland, antvardade de Paulum och några andra fångar underhöfvitsmannenom, som het Julius, af den Kejserliga skaran.
2 А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.
Och som vi stego uti ett Adramytiskt skepp, och skulle segla utmed Asien, lade vi af och med oss blef Aristarchus, en Macedonisk man, af Thessalonica.
3 И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.
Och dagen derefter lade vi till Sidon. Och Julius for väl med Paulo, och tillstadde att han gick till sina vänner, och lät göra sig till godo.
4 И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.
Och när vi lade dädan, seglade vi utmed Cypren; ty vädret var oss emot.
5 И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.
Och seglade vi öfver hafvet, som är emot Cilicien och Pamphylien, och kommom intill Myra, som är i Lycien.
6 И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.
Och der fick höfvitsmannen ett skepp, som var af Alexandria, och segla skulle till Valland; der satte han oss in.
7 И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.
Och då vi långsamliga seglat hade i många dagar, och som nogast komma kunde in mot Gnidum för motväders skull, seglade vi in under Creta, vid Salmone;
8 И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.
Och kommom som nogast framom, och intill ett rum, som kallades Sköna hamn; och var staden Lasea icke långt derifrå.
9 А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле
Då nu mycken tid var förlupen, och seglatsen begynte vara farlig, derföre att ock fastan var allaredo förliden, förmanade Paulus dem,
10 Говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.
Och sade till dem: I män, jag ser, att seglatsen vill vara med vedermödo, och stor skada, icke allenast till skepp och gods, utan jemväl på vårt lif.
11 Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.
Men höfvitsmannen trodde skepparenom och styrmannenom, mer än det Paulus sade.
12 А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.
Och efter der var icke hamn till att ligga i vinterläge, föllo de mesta parten på det rådet att lägga dädan, att de, om någorlunda ske kunde, måtte komma till Phenicien, och ligga der i vinterläge; den hamnen är på Creta, för sydvest och nordvest.
13 И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.
Och som nu sunnanväder begynte blåsa, mente de hafva efter sin vilja; och då de lade ifrån Asson, seglade de utmed Creta.
14 Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.
Men icke långt efter stack sig upp emot dem ett iligt väder, som kallas nordost.
15 А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.
Och då skeppet vardt begripet, och kunde icke begå sig för vädret, låte vi drifva för vädret;
16 А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,
Och kommom under ena ö, som kallas Clauda, och kundom med plats få in båten.
17 Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.
Då de tagit den upp, brukade de hjelp, och bundo skeppet; och då de fruktade att det skulle komma på sandrefvelen, kastade de ut ett hinderfat, och läto så vräka.
18 А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.
Och som stormen gick oss svårliga uppå, kastade de dagen derefter godset ut.
19 И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.
Och tredje dagen kastade vi skeppredskapen ut med vara händer.
20 А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.
Och då hvarken sol eller stjernor syntes i många dagar, och stormen låg oss svårliga uppå, var oss allt hopp borto om vår välfärd.
21 И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.
Och då de nu i lång tid intet ätit hade, stod Paulus upp midt ibland dem, och sade: I män, det hade väl tillbörligit varit, att I haden hört mig, och icke lagt ifrån Creta, och icke kommit oss denna vedermödon och skadan uppå.
22 И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;
Och nu förmanar jag, att I varen vid ett godt mod; ty ingom af eder skall något skada till lifvet, utan allena skeppet.
23 Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,
Ty i denna nattene stod Guds Ängel när mig, den jag tillhörer, och den jag dyrkar, och sade:
24 Говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.
Frukta dig intet, Paule, du måste komma fram för Kejsaren; och si, Gud hafver gifvit dig alla de som segla med dig.
25 Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.
Derföre varer vid ett godt mod, I män; ty jag tror Gudi, att så sker, som mig sagdt är.
26 Али ваља нам доћи на једно острво.
Uppå ena ö skole vi vräkne varda.
27 А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.
Då fjortonde natten kom, och vi forom uti Adria, vid midnattstid, tycktes skeppmännerna att dem syntes ett land;
28 И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
Och kastade ut lodet, och funno tjugu famnar djup; och kommo litet länger fram, och kastade åter lodet, och funno femton famnar djup.
29 Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.
Och så fruktade de, att de skulle komma på något skarpt grund, och kastade fyra ankare ut af bakskeppet, och önskade att dagas skulle.
30 А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,
Då sökte skeppmännerna efter, huru de skulle komma sina färde utu skeppet, och kastade ut båten i hafvet, under det sken, att de ville föra ut ankare af framskeppet.
31 Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.
Då sade Paulus till höfvitsmannen och till krigsknektarna: Utan desse blifva i skeppet, så varden icke I behållne.
32 Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.
Då höggo krigsknektarna af fästona till båten, och läto honom fara.
33 А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.
Och som dagen begynte synas, rådde Paulus dem allom, att de skulle få sig mat, och sade: Detta är fjortonde dagen att I hafven förbidt, och blifvit fastande, och hafven intet tagit till eder;
34 Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.
Hvarföre råder jag eder, att I fån eder mat; ty det hörer edra välfärd till; ty ingens edars ett hår skall falla af hans hufvud.
35 И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.
Och när han det sagt hade, tog han brödet, och tackade Gud i allas deras åsyn; och då han det brutit hade, begynte han äta.
36 Онда се сви развеселивши и они једоше.
Då vordo de alle vid ett bättre mod, och begynte ock de äta.
37 А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.
Och vi voro i skeppet, alle tillhopa, tuhundrade sex och sjutio själar.
38 И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
Och då de voro mätte, lättade de skeppet, och kastade ut hvete i hafvet.
39 А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.
När dager vardt, kände de intet landet; men de vordo varse ena vik, i hvilko en strand var, dit de mente vilja låta drifva skeppet, om de kunde.
40 И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.
Och när de hade upptagit ankaren, gåfvo de sig till sjös, och upplöste roderbanden, och hade upp seglet till väders, och läto gå åt strandene.
41 А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.
Dock kommo de på en refvel, och skeppet stötte; och framskeppet blef ståndandes fast orörligit; men bakskeppet lossades af vågene.
42 А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.
Men krigsknektarna tyckte råd vara slå fångarna ihjäl, att, då de utsummo, icke skulle någor undfly.
43 Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;
Men höfvitsmannen ville förvara Paulum, och stillte dem ifrå det rådet, och bad att de, som simma kunde, skulle gifva sig först ut åt landet;
44 А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.
Och de andre, somlige på bräder, och somlige på skeppsvraket. Och dermed skedde, att de undsluppo alle behållne i land.
