Дела апостолска 20

1 А пошто се утиша буна, дозва Павле ученике, и утешивши их опрости се с њима, и изиђе да иде у Македонију.

2 И прошавши оне земље, и световавши их многим речима, дође у Грчку.

3 Поживевши пак онамо три месеца стадоше му Јевреји радити о глави кад хтеде да се одвезе у Сирију, и намисли да се врати преко Македоније.

4 И пође с њим до Азије Сосипатар Пиров из Верије, и Аристарх и Секунд из Солуна, и Гај из Дерве и Тимотије, и Тихик и Трофим из Азије.

5 Ови отишавши напред чекаху нас у Троади.

6 А ми се одвезосмо после дана пресних хлебова из Филибе, и дођосмо к њима у Троаду за пет дана, и онде остасмо седам дана.

7 А у први дан недеље, кад се сабраше ученици да ломе хлеб, говораше им Павле, јер хтеде сутрадан да пође, и протеже беседу до поноћи.

8 И беху многе свеће горе у соби где се бејасмо сабрали.

9 А сеђаше на прозору једно момче, по имену Евтих, надвладано од тврдог сна, и кад Павле говораше много, наже се у сну и паде доле с трећег пода, и дигоше га мртва.

10 А Павле сишавши паде на њ, и загрливши га рече: Не буните се, јер је душа његова у њему.

11 Онда изиђе горе, и преломивши хлеб окуси, и довољно говори до саме зоре, и тако отиде.

12 А момче доведоше живо, и утешише се не мало.

13 А ми дошавши у лађу одвезосмо се у Ас, и оданде хтесмо да узмемо Павла; јер тако беше заповедио, хотећи сам да иде пешице.

14 А кад се саста с нама у Асу, узесмо га, и дођосмо у Митилину.

15 И оданде одвезавши се дођосмо сутрадан према Хију; а други дан одвезосмо се у сам, и ноћисмо у Тригилију; и сутрадан дођосмо у Милит.

16 Јер Павле намисли да прођемо мимо Ефес да се не би задржао у Азији; јер хићаше, ако буде могуће, да буде о Тројичину дне у Јерусалиму.

17 Али из Милита посла у Ефес и дозва старешине црквене.

18 И кад дођоше к њему, рече им: Ви знате од првог дана кад дођох у Азију како с вама једнако бих

19 Служећи Господу са сваком понизности и многим сузама и напастима које ми се догодише од Јевреја који ми рађаху о глави;

20 Како ништа корисно не изоставих да вам не кажем и да вас научим пред народом и по кућама,

21 Сведочећи и Јеврејима и Грцима покајање к Богу и веру у Господа нашег Исуса Христа.

22 И сад ево ја свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити;

23 Осим да Дух Свети по свим градовима сведочи, говорећи да ме окови и невоље чекају.

24 Али се низашта не бринем, нити марим за свој живот, него да свршим течење своје с радошћу и службу коју примих од Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божје.

25 И ево сад знам да више нећете видети моје лице, ви сви по којима пролазих проповедајући царство Божје.

26 Зато вам сведочим у данашњи дан да сам ја чист од крви свију;

27 Јер не изоставих да покажем вољу Божју.

28 Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом;

29 Јер ја ово знам да ће по одласку мом ући међу вас тешки вуци који неће штедети стада;

30 И између вас самих постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом.

31 Зато гледајте и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах учећи са сузама сваког од вас.

32 И сад вас, браћо, предајем Богу и речи благодати Његове, који може назидати и дати вам наследство међу свима освећенима.

33 Сребра, или злата, или руха ни у једног не заисках.

34 Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје.

35 Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју Он рече: Много је блаженије давати неголи узимати.

36 И ово рекавши клече на колена своја са свима њима и помоли се Богу.

37 А свију стаде велики плач и загрливши Павла целиваху га,

38 Жалосни највише за реч коју рече да више неће видети лице његово; и отпратише га у лађу.