2 Коринћанима 2

1 Ово пак судих у себи да опет не дођем к вама у жалости.

2 Јер ако ја чиним жалост вама, ко је који ће мене веселити осим оног који прима жалост од мене?

3 И писах вам ово исто, да кад дођем не примим жалост на жалост, а за које би ваљало да се веселим надајући се на све вас да је моја радост свих вас.

4 Јер од бриге многе и туге срца написах вам с многим сузама, не да бисте се ожалостили него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.

5 Ако ли је ко мене ражалио, не ражали мене, до неколико, да не отежам свима вама.

6 Јер је довољно таквоме кар овај од многих.

7 Зато ви, насупрот, већма да опраштате и тешите, да такав како не падне у превелику жалост.

8 Зато вас молим, утврдите к њему љубав.

9 Јер вам зато и писах, да познам поштење ваше јесте ли у свачему послушни.

10 А коме ви шта опростите оном опраштам и ја; јер ја ако шта коме опростих, опростих му вас ради место Исуса Христа,

11 Да нас не превари сотона; јер знамо шта он мисли.

12 А кад дођох у Троаду да проповедам јеванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу,

13 Не имадох мира у духу свом, не нашавши Тита, брата свог; него опростивши се с њима изиђох у Македонију.

14 Али хвала Богу који свагда нама даје победу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.

15 Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и који гину:

16 Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот. И за ово ко је вредан?

17 Јер ми нисмо као многи који нечисто проповедају реч Божију, него из чистоте, и као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо.