ਅੱਯੂਬ 30
1 ੧ ਪਰ ਹੁਣ ਉਹ ਜਿਹੜੇ ਮੈਥੋਂ ਛੋਟੇ ਹਨ ਉਹ ਮੇਰੇ ਉੱਤੇ ਹੱਸਦੇ ਹਨ, ਜਿਹਨਾਂ ਦੇ ਪੁਰਖਿਆਂ ਨੂੰ ਮੈਂ ਆਪਣੇ ਇੱਜੜ ਦੇ ਕੁੱਤਿਆਂ ਨਾਲ ਵੀ ਕੰਮ ਕਰਨ ਦੇ ਯੋਗ ਨਹੀਂ ਸਮਝਦਾ ਸੀ!
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 ੩ ਥੁੜ ਅਤੇ ਭੁੱਖ ਦੇ ਕਾਰਨ ਉਹ ਲਿੱਸੇ ਪੈ ਗਏ ਹਨ, ਉਹ ਸੁੱਕੀ ਭੂਮੀ ਨੂੰ ਚੱਟਦੇ ਹਨ, ਜਿੱਥੇ ਉਜਾੜ ਤੇ ਬਰਬਾਦੀ ਦੀ ਧੁੰਦ ਹੈ।
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
И њима сам сада песма, и постах им прича.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 ੧੨ ਮੇਰੇ ਸੱਜੇ ਪਾਸੇ ਬਜ਼ਾਰੂ ਲੋਕ ਉੱਠਦੇ ਹਨ, ਉਹ ਮੇਰੇ ਪੈਰ ਸਰਕਾ ਦਿੰਦੇ ਹਨ, ਅਤੇ ਮੈਨੂੰ ਨਾਸ ਕਰਨ ਵਾਲੇ ਰਾਹਾਂ ਨੂੰ ਬਣਾਉਂਦੇ ਹਨ।
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 ੧੫ ਭੈਅ ਮੇਰੇ ਉੱਤੇ ਮੁੜ ਪੈਂਦੇ, ਮੇਰੀ ਪਤ ਜਿਵੇਂ ਹਵਾ ਨਾਲ ਉਡਾਈ ਜਾਂਦੀ, ਅਤੇ ਮੇਰੀ ਖੁਸ਼ਹਾਲੀ ਬੱਦਲ ਵਾਂਗੂੰ ਜਾਂਦੀ ਰਹੀ।
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 ੨੦ ਮੈਂ ਤੇਰੇ ਵੱਲ ਦੁਹਾਈ ਦਿੰਦਾ ਪਰ ਤੂੰ ਮੈਨੂੰ ਉੱਤਰ ਨਹੀਂ ਦਿੰਦਾ, ਮੈਂ ਖੜ੍ਹਾ ਹੁੰਦਾ ਹਾਂ ਪਰ ਤੂੰ ਸਿਰਫ਼ ਮੇਰੇ ਵੱਲ ਝਾਕਦਾ ਹੈਂ।
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 ੨੩ ਕਿਉਂ ਜੋ ਮੈਂ ਜਾਣਦਾ ਹਾਂ ਕਿ ਤੂੰ ਮੈਨੂੰ ਮੌਤ ਤੱਕ ਪਹੁੰਚਾਵੇਂਗਾ, ਅਤੇ ਉਸ ਵਾਸ ਤੱਕ ਜਿਹੜਾ ਸਾਰੇ ਜੀਉਂਦਿਆਂ ਲਈ ਠਹਿਰਾਇਆ ਗਿਆ ਹੈ।
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
Брат постах змајевима и друг совама.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
