Salmenes 88
1 En sang; en salme av Korahs barn; til sangmesteren; efter Mahalat leannot; en læresalme av Heman, esrahitten. Herre, min frelses Gud! Om dagen og om natten roper jeg for dig.
Господе Боже, Спаситељу мој, дању вичем и ноћу пред Тобом.
2 La min bønn komme for ditt åsyn, bøi ditt øre til mitt klagerop!
Нек изађе преда Те молитва моја, пригни ухо своје к јауку мом;
Јер је душа моја пуна јада, и живот се мој примаче паклу. (Sheol h7585)
4 Jeg aktes like med dem som farer ned i hulen; jeg er som en mann uten kraft,
Изједначих се с онима који у гроб одлазе, постадох као човек без силе,
5 frigitt som en av de døde, lik de ihjelslagne som ligger i graven, som du ikke mere kommer i hu, fordi de er skilt fra din hånd.
Као међу мртве бачен, као убијени, који леже у гробу, којих се више не сећаш, и који су од руке Твоје далеко.
6 Du har lagt mig i dypenes hule, på mørke steder, i avgrunner.
Метнуо си ме у јаму најдоњу, у таму, у бездану.
7 Din vrede tynger på mig, og med alle dine bølger trenger du mig. (Sela)
Отежа ми гнев Твој, и свима валима својим удараш ме.
8 Du har drevet mine kjenninger langt bort fra mig, du har gjort mig vederstyggelig for dem; jeg er stengt inne og kommer ikke ut.
Удаљио си од мене познанике моје, њима си ме омразио; затворен сам, и не могу изаћи.
9 Mitt øie er vansmektet av elendighet; jeg har påkalt dig, Herre, hver dag, jeg har utbredt mine hender til dig.
Око моје усахну од јада, вичем Те, Господе, сав дан, пружам к Теби руке своје.
10 Mon du gjør undergjerninger for de døde, eller mon dødninger står op og priser dig? (Sela)
Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и Тебе славити?
11 Mon der fortelles i graven om din miskunnhet, i avgrunnen om din trofasthet?
Еда ли ће се у гробу приповедати милост Твоја, и истина Твоја у труљењу?
12 Mon din undergjerning blir kjent i mørket, og din rettferdighet i glemselens land?
Еда ли ће у тами познати чудеса Твоја, и правду Твоју где се све заборавља?
13 Men jeg roper til dig, Herre, og om morgenen kommer min bønn dig i møte.
Али ја, Господе, к Теби вичем, и јутром молитва моја срета Те.
14 Hvorfor, Herre, forkaster du min sjel? Hvorfor skjuler du ditt åsyn for mig?
Зашто, Господе, одбацујеш душу моју, и одвраћаш лице своје од мене?
15 Elendig er jeg og døende fra ungdommen av; jeg bærer dine redsler, jeg må fortvile.
Мучим се и издишем од удараца, подносим страхоте Твоје, без надања сам.
16 Din vredes luer har gått over mig, dine redsler har tilintetgjort mig.
Гнев Твој стиже ме, страхоте Твоје раздиру ме.
17 De har omgitt mig som vann hele dagen, de har omringet mig alle sammen.
Оптечу ме сваки дан као вода, стежу ме одсвуда.
18 Du har drevet venn og næste langt bort fra mig; mine kjenninger er det mørke sted.
Удаљио си од мене друга и пријатеља; познаници моји сакрили су се у мрак.
