Salmenes 132

1 En sang ved festreisene. Herre, gi David lønn for hans møie,

Опомени се, Господе, Давида и све смерности његове,

2 han som tilsvor Herren, gav Jakobs Veldige det løfte:

Како се кунуо Господу, и заветовао Богу Јаковљевом:

3 Jeg vil ikke gå inn i mitt huses telt, jeg vil ikke stige op på min sengs leie,

"Нећу ући у шатор дома свог, нити ћу лећи на постељу одра свог;

4 jeg vil ikke unne mine øine søvn, mine øielokk slummer,

Нећу дати сна очима својим, ни веђама својим дрема;

5 før jeg finner et sted for Herren, en bolig for Jakobs Veldige!

Док не нађем места Господу, стана Богу Јаковљевом."

6 Se, vi hørte om den i Efrata, vi fant den i skogsbygden.

Ево, чусмо да је у Јефремовој земљи, нађосмо Га на пољима киријат-јаримским.

7 Vi vil komme til hans bolig, vi vil tilbede for hans føtters skammel.

Уђимо у стан Његов, поклонимо се подножју ногу Његових.

8 Reis dig, Herre, og kom til ditt hvilested, du og din styrkes ark!

Стани, Господе, на почивалишту свом, Ти и ковчег силе Твоје.

9 La dine prester klæ sig i rettferd og dine fromme rope med fryd!

Свештеници Твоји нек се обуку у правду, и свеци Твоји нек се радују.

10 For Davids, din tjeners skyld vise du ikke din salvedes åsyn tilbake!

Ради Давида, слуге свог, немој одвратити лица од помазаника свог.

11 Herren har svoret David en sann ed, som han ikke vil gå fra: Av ditt livs frukt vil jeg sette konger på din trone;

Закле се Господ Давиду у истини, од које неће одступити; од порода твог посадићу на престолу твом.

12 dersom dine barn holder min pakt og mine vidnesbyrd, som jeg vil lære dem, da skal også deres barn for all tid sitte på dine trone.

Ако синови твоји ушчувају завет мој и откривења моја којима ћу их научити, онда ће и синови њихови довека седети на престолу свом.

13 For Herren har utkåret Sion, han har attrådd det til sin bolig:

Јер је изабрао Господ Сион, и омиле Му живети на њему.

14 Dette er mitt hvilested til evig tid; her vil jeg bo, fordi jeg har attrådd det.

Ово је почивалиште моје увек, овде ћу се населити; јер ми је омилело.

15 Dets mat vil jeg velsigne, dets fattige vil jeg mette med brød,

Храну ћу његову благословити, ниште његове наситићу хлеба.

16 og dets prester vil jeg klæ med fryd.

Свештенике ћу његове обући у спасење, и свети ће се његови радовати.

17 Der vil jeg la et horn vokse op for David, gjøre i stand en lampe for min salvede.

Ту ћу учинити да узрасте рог Давиду, поставићу видело помазанику свом.

18 Hans fiender vil jeg klæ i skam, men på ham skal hans krone stråle.

Непријатеље ћу његове обући у срамоту; а на њему ће цветати венац његов.