Salomos Ordsprog 14

1 Kvinners visdom bygger sitt hus, men dårskap river det ned med sine hender.

Мудра жена зида кућу своју, а луда својим рукама раскопава.

2 Den som vandrer i opriktighet, frykter Herren; men den som går krokveier, forakter ham.

Ко ходи право, боји се Господа; а ко је опак на својим путевима, презире Га.

3 I dårens munn er et ris for hans overmot, men de vises leber er deres vern.

У устима је безбожниковим прут охолости, а мудре чувају уста њихова.

4 Hvor det ingen okser er, der er krybben tom; men rikelig vinning kommer ved oksens kraft.

Где нема волова, чисте су јасле; а обилата је летина од силе воловске.

5 Trofast vidne lyver ikke, men den som taler løgn, er et falskt vidne.

Истинит сведок не лаже, а лажан сведок говори лаж.

6 Spotteren søker visdom, men finner den ikke; men for den forstandige er kunnskap lett å vinne.

Подсмевач тражи мудрост, и не находи је; а разумном је знање лако наћи.

7 Når du går fra en dåre, har du ikke funnet forstand på hans leber.

Иди од човека безумног, јер нећеш чути паметне речи.

8 Den klokes visdom er at han forstår sin vei, men dårers dårskap er at de bedrar sig selv.

Мудрост је паметног да пази на пут свој, а безумље је безумних превара.

9 Dårer spottes av sitt eget skyldoffer, men blandt de opriktige råder Guds velbehag.

Безумнима је шала грех, а међу праведнима је добра воља.

10 Hjertet kjenner sin egen bitre smerte, og i dets glede blander ingen fremmed sig.

Срце свачије зна јад душе своје; и у весеље његово не меша се други.

11 De ugudeliges hus skal ødelegges, men de opriktiges telt skal blomstre.

Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведних цветаће.

12 Mangen vei tykkes en mann rett, men enden på det er dødens veier.

Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти.

13 Endog under latter har hjertet smerte, og enden på gleden er sorg.

И од смеха боли срце, и весељу крај бива жалост.

14 Av sin ferd skal den frafalne mettes, og en god mann holder sig borte fra ham.

Путева својих наситиће се ко је изопаченог срца, али га се клони човек добар.

15 Den enfoldige tror hvert ord, men den kloke akter på sine skritt.

Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке.

16 Den vise frykter og holder sig fra det onde, men dåren er overmodig og trygg.

Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је.

17 Den bråsinte gjør dårskap, og en svikefull mann blir hatet.

Нагао човек чини безумље, а пакостан је човек мрзак.

18 De enfoldige har fått dårskap i arv, men de kloke krones med kunnskap.

Луди наслеђује безумље, а разборити венчава се знањем.

19 De onde må bøie sig for de gode, og de ugudelige ved den rettferdiges porter.

Клањају се зли пред добрима и безбожни на вратима праведног.

20 Endog av sin venn blir den fattige hatet; men de som elsker en rik, er mange.

Убоги је мрзак и пријатељу свом, а богати имају много пријатеља.

21 Den som forakter sin næste, synder; men salig er den som ynkes over arminger.

Ко презире ближњег свог греши; а ко је милостив убогима, благо њему.

22 Skal ikke de fare vill som tenker ut det som ondt er? Men miskunnhet og trofasthet times dem som optenker godt.

Који смишљају зло, не лутају ли? А милост и вера биће онима који смишљају добро.

23 Ethvert møiefullt arbeid gir vinning, men tomt snakk fører bare til tap.

У сваком труду има добитка, а говор уснама само је сиромаштво.

24 De vises rikdom er deres krone, men dårenes dårskap er og blir dårskap.

Мудрима је венац богатство њихово, а безумље безумних остаје безумље.

25 Et sanndru vidne frelser liv, men den som taler løgn, er full av svik.

Истинит сведок избавља душе, а лажан говори превару.

26 Den som frykter Herren, har et sterkt vern, og for hans barn skal Herren være en tilflukt.

У страху је Господњем јако поуздање, и синовима је уточиште.

27 Å frykte Herren er en livsens kilde, så en slipper fra dødens snarer.

Страх је Господњи извор животу да се човек сачува од пругала смртних.

28 Meget folk er kongens ære, men mangel på folk er fyrstens fall.

У мноштву је народа слава цару; а кад нестаје народа, пропаст је владаоцу.

29 Den langmodige har stor forstand, men den bråsinte viser stor dårskap.

Ко је спор на гнев, велика је разума; а ко је нагао показује лудост.

30 Et saktmodig hjerte er legemets liv, men hissighet er råttenhet i benene.

Живот је телу срце здраво, а завист је трулеж у костима.

31 Den som trykker en arming, håner hans skaper, men den som har medynk med den fattige, ærer skaperen.

Ко чини криво убогоме, срамоти Створитеља његовог; а поштује Га ко је милостив сиромаху.

32 Når ulykken rammer den ugudelige, kastes han over ende; men den rettferdige er frimodig i døden.

За зло своје повргнуће се безбожник, а праведник нада се и на самрти.

33 I den forstandiges hjerte holder visdommen sig stille, men i dårers indre gir den sig til kjenne.

Мудрост почива у срцу разумног човека, а шта је у безумнима познаје се.

34 Rettferdighet ophøier et folk, men synden er folkenes vanære.

Правда подиже народ, а грех је срамота народима.

35 En klok tjener vinner kongens yndest, men over en dårlig tjener kommer hans vrede.

Мио је цару разуман слуга, али на срамотног гневи се.