Ījaba 7
1 Vai cilvēkam nav karš virs zemes, un vai viņa dienas nav kā algādža dienas?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Tā kā kalps ilgojās pēc ēnas un kā algādzis gaida uz savu algu,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 Tāpat man nākuši daudz bēdīgi mēneši, un grūtas naktis man ir piešķirtas.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Kad apguļos, tad es saku: kad atkal celšos? un vakars vilcinājās, un es apnīkstu mētāties gultā līdz gaismai.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Mana miesa ir apsegta ar tārpiem un vātīm, mana āda sadzīst un čūlo atkal.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Manas dienas ir ātrākas nekā vēvera (audēja) spole un beidzās bez nekādas cerības.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Piemini, ka mana dzīvība ir vējš un mana acs labuma vairs neredzēs.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Acs, kas nu mani redz, manis vairs neredzēs. Tavas acis uz mani skatās, un es vairs neesmu.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 Viņš neatgriezīsies atkal savā namā, un viņa vieta viņu vairs nepazīs.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Tā tad es savu muti neturēšu, es runāšu savās sirds bēdās, es žēlošos savā sirdsrūgtumā.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Vai tad es esmu kā jūra, vai kā liela jūras zivs, ka tu ap mani noliec vakti?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Kad es saku: mana gulta man iepriecinās, manas cisas atvieglinās manas vaimanas,
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 Tad Tu mani izbiedē ar sapņiem, un caur parādīšanām Tu mani iztrūcini,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Tā ka mana dvēsele vēlās būt nožņaugta, labāki mirt nekā tā izģinst.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Es esmu apnicis, man netīk mūžam dzīvot; atstājies jel no manis, jo manas dienas ir kā nekas.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Kas ir cilvēks, ka Tu viņu tik augsti turi un ka Tu viņu lieci vērā,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 Un viņu piemeklē ik rītu, viņu pārbaudi ik acumirkli,
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Ka Tu nemaz no manis neatstājies un mani nepameti, ne siekalas ierīt?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Ja esmu grēkojis, ko es Tev darīšu, Tu cilvēku sargs? Kāpēc Tu mani esi licis Sev par mērķi, ka es sev pašam palicis par nastu?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Un kāpēc Tu manus pārkāpumus nepiedod un neatņem manu noziegumu? Jo nu es apgulšos pīšļos, un kad Tu mani meklēsi, tad manis vairs nebūs.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
