Romanos 9
1 Veritatem dico in Christo Iesu, non mentior: testimonium mihi perhibente conscientia mea in Spiritu sancto:
Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим:
2 quoniam tristitia mihi magna est, et continuus dolor cordi meo.
Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;
3 Optabam enim ego ipse anathema esse a Christo pro fratribus meis, qui sunt cognati mei secundum carnem,
Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по телу,
4 qui sunt Israelitae, quorum adoptio est filiorum, et gloria, et testamentum, et legislatio, et obsequium, et promissa:
Која су Израиљци, којих је посинаштво и слава, и завет и закон, и богомољство, и обећања;
5 quorum patres, ex quibus est Christus secundum carnem, qui est super omnia Deus benedictus in saecula. Amen. (aiōn g165)
Којих су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима, Бог благословен ва век. Амин. (aiōn g165)
6 Non autem quod exciderit verbum Dei. Non enim omnes qui ex Israel sunt, ii sunt Israelitae:
А није могуће да реч Божија прође: јер нису сви Израиљци који су од Израиља;
7 neque qui semen sunt Abrahae, omnes filii: sed in Isaac vocabitur tibi semen:
Нити су сви деца који су семе Авраамово, него у Исаку, рече, назваће ти се семе.
8 id est, non qui filii carnis, hi filii Dei: sed qui filii sunt promissionis, aestimantur in semine.
То јест, нису оно деца Божија што су по телу деца, него деца обећања примају се за семе.
9 Promissionis enim verbum hoc est: Secundum hoc tempus veniam: et erit Sarae filius.
Јер је ово реч обећања: У ово време доћи ћу и у Саре ће бити син.
10 Non solum autem illa: sed et Rebecca ex uno concubitu habens, Isaac patris nostri.
Не само, пак, она него и Ревека, кад затрудне од самог Исака, оца нашег.
11 Cum enim nondum nati fuissent, aut aliquid boni egissent, aut mali, (ut secundum electionem propositum Dei maneret)
Јер још док се деца не беху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божија наредба по избору,
12 non ex operibus, sed ex vocante dictum est ei: Quia maior serviet minori,
Не за дела, него Оног ради који позива рече јој се: Већи ће служити мањем,
13 sicut scriptum est: Iacob dilexi, Esau autem odio habui.
Као што стоји написано: Јаков ми омиле, а на Исава омрзох.
14 Quid ergo dicemus? numquid iniquitas apud Deum? Absit.
Шта ћемо, дакле, на то рећи? Еда ли је неправда у Бога? Боже сачувај!
15 Moysi enim dicit: Miserebor cuius misereor: et misericordiam praestabo cuius miserebor.
Јер Мојсију говори: Кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се.
16 Igitur non volentis, neque currentis, sed miserentis est Dei.
Тако, дакле, нити стоји до оног који хоће, ни до оног који трчи, него до Бога који помилује.
17 Dicit enim Scriptura Pharaoni: Quia in hoc ipsum excitavi te, ut ostendam in te virtutem meam: et ut annuncietur nomen meum in universa terra.
Јер писмо говори Фараону: Зато те исто подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.
18 Ergo cuius vult miseretur, et quem vult indurat.
Тако, дакле, кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави.
19 Dicis itaque mihi: Quid adhuc queritur? voluntati enim eius quis resistit?
Рећи ћеш ми: Зашто нас још криви? Јер ко се може супротити вољи Његовој?
20 O homo, tu quis es, qui respondeas Deo? Numquid dicit figmentum ei, qui se finxit: Quid me fecisti sic?
А ко си ти, о човече! Да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мастору свом: Зашто си ме тако начинио?
21 An non habet potestatem figulus luti ex eadem massa facere aliud quidem vas in honorem, aliud vero in contumeliam?
Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту?
22 Quod si Deus volens ostendere iram, et notum facere potentiam suam, sustinuit in multa patientia vasa irae, aptata in interitum,
А кад хтеде Бог да покаже гнев свој и да објави силу своју, поднесе с великим трпљењем судове гнева који су приправљени за погибао.
23 ut ostenderet divitias gloriae suae in vasa misericordiae, quae praeparavit in gloriam.
И да покаже богатство славе своје на судима милости које приправи за славу;
24 Quos et vocavit non solum ex Iudaeis, sed etiam in Gentibus,
Које нас и дозва не само од Јевреја него и од незнабожаца,
25 sicut in Osee dicit: Vocabo non plebem meam, plebem meam: et non dilectam, dilectam: et non misericordiam consecutam, misericordiam consecutam.
Као што и у Јосији говори: Назваћу народ својим који није мој народ, и нељубазницу љубазницом.
26 Et erit: in loco, ubi dictum est eis: Non plebs mea vos: ibi vocabuntur filii Dei vivi.
И биће на месту, где им се рече: Ви нисте мој народ; тамо ће се назвати синови Бога Живога.
27 Isaias autem clamat pro Israel: Si fuerit numerus filiorum Israel tamquam arena maris, reliquiae salvae fient.
А Исаија виче за Израиља: Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти.
28 Verbum enim consummans, et abbrevians in aequitate: quia verbum breviatum faciet Dominus super terram:
Јер ће Он извршити реч своју, и наскоро ће извршити по правди, да, испуниће Господ наскоро реч своју на земљи.
29 et sicut praedixit Isaias: Nisi Dominus sabaoth reliquisset nobis semen, sicut Sodoma facti essemus, et sicut Gomorrha similes fuissemus.
И као што прорече Исаија: Да нам није Господ Саваот оставио семена, онда бисмо били као Содом и Гомор.
30 Quid ergo dicemus? Quod gentes, quae non sectabantur iustitiam, apprehenderunt iustitiam: iustitiam autem, quae ex fide est.
Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише правде докучише правду, али правду од вере.
31 Israel vero sectando legem iustitiae, in legem iustitiae non pervenit.
А Израиљ тражећи закон правде не докучи закон правде.
32 Quare? Quia non ex fide, sed quasi ex operibus: offenderunt enim in lapidem offensionis,
Зашто? Јер не тражи из вере него из дела закона; јер се спотакоше на камен спотицања,
33 sicut scriptum est: Ecce pono in Sion lapidem offensionis, et petram scandali: et omnis, qui credit in eum, non confundetur.
Као што стоји написано: Ево мећем у Сиону камен спотицања и стену саблазни; и који га год верује неће се постидети.
