Iohannem 5

1 Post haec erat dies festus Iudaeorum, et ascendit Iesus Ierosolymam.

А потом беше празник јеврејски, и изиђе Исус у Јерусалим.

2 Est autem Ierosolymis Probatica piscina, quae cognominatur Hebraice Bethsaida, quinque porticus habens.

У Јерусалиму, пак, код Овчијих врата има бања, која се зове јеврејски Витезда, и око ње пет покривених тремова,

3 In his iacebat multitudo magna languentium, caecorum, claudorum, aridorum expectantium aquae motum.

У којима лежаше мноштво болесника, слепих, хромих, сувих, који чекаху да се заљуја вода;

4 Angelus autem Domini descendebat secundum tempus in piscinam: et movebatur aqua. Et qui prior descendisset in piscinam post motionem aquae, sanus fiebat a quacumque detinebatur infirmitate.

Јер анђео Господњи силажаше у одређено време у бању и мућаше воду; и који најпре улажаше пошто се замути вода, оздрављаше, макар каква болест да је на њему.

5 Erat autem quidam homo ibi triginta et octo annos habens in infirmitate sua.

А онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан.

6 Hunc autem cum vidisset Iesus iacentem, et cognovisset quia iam multum tempus haberet, dicit ei: Vis sanus fieri?

Кад виде Исус овог где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав?

7 Respondit ei languidus: Domine, hominem non habeo, ut cum turbata fuerit aqua, mittat me in piscinam: dum venio enim ego, alius ante me descendit.

Одговори Му болесни: Да, Господе; али немам човека да ме спусти у бању кад се замути вода; а док ја дођем други сиђе пре мене.

8 Dicit ei Iesus: Surge, tolle grabatum tuum, et ambula:

Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи.

9 Et statim sanus factus est homo ille: et sustulit grabatum suum, et ambulabat. Erat autem sabbatum in die illo.

И одмах оздрави човек, и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше субота.

10 Dicebant ergo Iudaei illi, qui sanatus fuerat: Sabbatum est, non licet tibi tollere grabatum tuum.

Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: Данас је субота и не ваља ти одра носити.

11 Respondit eis: Qui me sanum fecit, ille mihi dixit: Tolle grabatum, et ambula.

А он им одговори: Који ме исцели он ми рече: Узми одар свој и ходи.

12 Interrogaverunt ergo eum: Quis est ille homo, qui dixit tibi, Tolle grabatum tuum, et ambula?

А они га запиташе: Ко је тај човек који ти рече: Узми одар свој и ходи?

13 Is autem, qui sanus fuerat effectus, nesciebat quis esset. Iesus enim declinavit a turba constituta in loco.

А исцељени не знаше ко је; јер се Исус уклони, јер људства много беше на месту.

14 Postea invenit eum Iesus in templo, et dixit illi: Ecce sanus factus es: iam noli peccare, ne deterius tibi aliquid contingat.

А потом га нађе Исус у цркви и рече му: Ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе.

15 Abiit ille homo, et nunciavit Iudaeis quia Iesus esset, qui fecit eum sanum.

А човек отиде и каза Јеврејима да је оно Исус који га исцели.

16 Propterea persequebantur Iudaei Iesum, quia haec faciebat in sabbato.

И зато гоњаху Јевреји Исуса, и гледаху да Га убију, јер чињаше то у суботу.

17 Iesus autem respondit eis: Pater meus usque modo operatur, et ego operor.

А Исус им одговараше: Отац мој досле чини, и ја чиним.

18 Propterea ergo magis quaerebant eum Iudaei interficere: quia non solum solvebat sabbatum, sed et patrem suum dicebat Deum, aequalem se faciens Deo. Respondit itaque Iesus, et dixit eis:

И зато још више гледаху Јевреји да Га убију што не само квараше суботу него и Оцем својим називаше Бога и грађаше се једнак Богу.

19 Amen, amen dico vobis: non potest Filius a se facere quidquam, nisi quod viderit Patrem facientem: quaecumque enim ille fecerit, haec et Filius similiter facit.

А Исус одговарајући рече им: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него шта види да Отац чини; јер шта Он чини оно и Син чини онако;

20 Pater enim diligit Filium, et omnia demonstrat ei, quae ipse facit: et maiora his demonstrabit ei opera, ut vos miremini.

Јер Отац Сина љуби, и све Му показује што сам чини; и показаће Му већа дела од ових да се ви чудите.

21 Sicut enim Pater suscitat mortuos, et vivificat: sic et Filius, quos vult, vivificat.

Јер као што Отац подиже мртве и оживљује, тако и Син које хоће оживљује.

22 Neque enim Pater iudicat quemquam: sed omne iudicium dedit Filio,

Јер Отац не суди никоме, него сав суд даде Сину,

23 ut omnes honorificent Filium, sicut honorificant Patrem: qui non honorificat Filium, non honorificat Patrem, qui misit illum.

Да сви поштују Сина као што Оца поштују. Ко не поштује Сина не поштује Оца који Га је послао.

24 Amen, amen dico vobis, quia qui verbum meum audit, et credit ei, qui misit me, habet vitam aeternam, et in iudicium non venit, sed transiet a morte in vitam. (aiōnios g166)

Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који је мене послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. (aiōnios g166)

25 Amen, amen dico vobis, quia venit hora, et nunc est, quando mortui audient vocem Filii Dei: et qui audierint, vivent.

Заиста, заиста вам кажем: Иде час и већ је настао, кад ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши оживети.

26 Sicut enim Pater habet vitam in semetipso: sic dedit et Filio habere vitam in semetipso:

Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи;

27 et potestatem dedit ei iudicium facere, quia Filius hominis est.

И даде Му власт да и суд чини, јер је Син човечији.

28 Nolite mirari hoc, quia venit hora, in qua omnes, qui in monumentis sunt, audient vocem Filii Dei:

Не дивите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијег,

29 et procedent qui bona fecerunt, in resurrectionem vitae: qui vero mala egerunt, in resurrectionem iudicii.

И изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда.

30 Non possum ego a meipso facere quidquam. Sicut audio, iudico: et iudicium meum iustum est: quia non quaero voluntatem meam, sed voluntatem eius, qui misit me.

Ја не могу ништа чинити сам од себе; како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим воље своје него вољу Оца који ме је послао.

31 Si ego testimonium perhibeo de meipso, testimonium meum non est verum.

Ако ја сведочим за себе, сведочанство моје није истинито.

32 Alius est, qui testimonium perhibet de me: et scio quia verum est testimonium eius, quod perhibet de me.

Има други који сведочи за мене; и знам да је истинито сведочанство што сведочи за мене.

33 Vos misistis ad Ioannem: et testimonium perhibuit veritati.

Ви посласте к Јовану, и посведочи вам за истину;

34 Ego autem non ab homine testimonium accipio: sed haec dico ut vos salvi sitis.

А ја не примам сведочанства од човека, него ово говорим да се ви спасете.

35 Ille erat lucerna ardens, et lucens. Vos autem voluistis ad horam exultare in luce eius.

Он беше видело које гораше и светљаше, а ви се хтесте мало времена радовати његовом светљењу.

36 Ego autem habeo testimonium maius Ioanne. Opera enim, quae dedit mihi Pater ut perficiam ea: ipsa opera, quae ego facio, testimonium perhibent de me, quia Pater misit me:

Али ја имам сведочанство веће од Јованова; јер послови које ми даде Отац да их свршим, ови послови које ја радим сведоче за мене да ме Отац посла.

37 et qui misit me Pater, ipse testimonium perhibuit de me: neque vocem eius umquam audistis, neque speciem eius vidistis.

И Отац који ме посла сам сведочи за мене. Ни глас Његов кад чусте ни лице Његово видесте.

38 et verbum eius non habetis in vobis manens: quia quem misit ille, huic vos non creditis.

И реч Његову немате у себи да стоји; јер ви не верујете Ономе кога Он посла.

39 Scrutamini Scripturas, quia vos putatis in ipsis vitam aeternam habere: et illae sunt, quae testimonium perhibent de me: (aiōnios g166)

Прегледајте писма, јер ви мислите да имате у њима живот вечни; и она сведоче за мене. (aiōnios g166)

40 et non vultis venire ad me ut vitam habeatis.

И нећете да дођете к мени да имате живот.

41 Claritatem ab hominibus non accipio.

Ја не примам славе од људи.

42 Sed cognovi vos, quia dilectionem Dei non habetis in vobis.

Него вас познајем да љубави Божије немате у себи.

43 Ego veni in nomine Patris mei, et non accepistis me: si alius venerit in nomine suo, illum accipietis.

Ја дођох у име Оца свог и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.

44 Quomodo vos potestis credere, qui gloriam ab invicem accipitis: et gloriam, quae a solo Deo est, non quaeritis?

Како ви можете веровати кад примате славу један од другог, а славе која је од јединог Бога не тражите?

45 Nolite putare quia ego accusaturus sim vos apud Patrem. est qui accusat vos, Moyses in quo vos speratis.

Не мислите да ћу вас тужити Оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате.

46 Si enim crederetis Moysi, crederetis forsitan et mihi: de me enim ille scripsit.

Јер да сте веровали Мојсију тако бисте веровали и мени; јер он писа за мене.

47 Si autem illius litteris non creditis: quomodo verbis meis credetis?

А кад његовим писмима не верујете како ћете веровати мојим речима?