Psalmorum 69
1 In finem, pro iis, qui commutabuntur, David. Salvum me fac Deus: quoniam intraverunt aquæ usque ad animam meam.
Помози ми, Боже, јер дође вода до душе.
2 Infixus sum in limo profundi: et non est substantia. Veni in altitudinem maris: et tempestas demersit me.
Пропадам у дубоком глибу, где нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају.
3 Laboravi clamans, raucæ factæ sunt fauces meæ: defecerunt oculi mei, dum spero in Deum meum.
Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога.
4 Multiplicati sunt super capillos capitis mei, qui oderunt me gratis. Confortati sunt qui persecuti sunt me inimici mei iniuste: quæ non rapui, tunc exolvebam.
Оних који мрзе на ме низашта има више него косе на глави мојој; осилише који хоће да ме погубе, лажљиви непријатељи моји. Шта нисам отимао, ваља да вратим.
5 Deus tu scis insipientiam meam: et delicta mea a te non sunt abscondita.
Боже! Ти знаш је ли у мени безумље, и кривице моје нису сакривене од Тебе.
6 Non erubescant in me qui expectant te Domine, Domine virtutum. Non confundantur super me qui quærunt te, Deus Israel.
Немој да се постиде у мени који се уздају у Тебе, Господе, Господе над војскама! Немој да се посраме у мени који траже Тебе, Боже Израиљев!
7 Quoniam propter te sustinui opprobrium: operuit confusio faciem meam.
Јер Тебе ради подносим руг, и срамота попаде лице моје.
8 Extraneus factus sum fratribus meis, et peregrinus filiis matris meæ.
Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје.
9 Quoniam zelus domus tuæ comedit me: et opprobria exprobrantium tibi, ceciderunt super me.
Јер ревност за кућу Твоју једе ме и ружења оних који Тебе руже падају на ме.
10 Et operui in ieiunio animam meam: et factum est in opprobrium mihi.
Плачем, постим се душом својом, и то ми се прима за зло;
11 Et posui vestimentum meum cilicium: et factus sum illis in parabolam.
Место хаљине облачим врећу, и бивам им прича.
12 Adversum me loquebantur qui sedebant in porta: et in me psallebant qui bibebant vinum.
О мени се разговарају седећи на вратима, пијући вино певају ме.
13 Ego vero orationem meam ad te Domine: tempus beneplaciti Deus. In multitudine misericordiæ tuæ exaudi me, in veritate salutis tuæ:
А ја се молим Теби, Господе; време је да се смилујеш, Боже; по великој милости својој услиши ме, јер је истинито спасење Твоје.
14 Eripe me de luto, ut non infigar: libera me ab iis, qui oderunt me, et de profundis aquarum.
Извади ме из глиба, да не пропаднем; да се избавим од ненавидника и из дубоке воде;
15 Non me demergat tempestas aquæ, neque absorbeat me profundum: neque urgeat super me puteus os suum.
Да ме не узме вода на матицу, да ме не прождре пучина, и да не склопи јама нада мном ждрела свог.
16 Exaudi me Domine, quoniam benigna est misericordia tua: secundum multitudinem miserationum tuarum respice in me.
Услиши ме, Господе, јер је благост Твоја милосрдна, по великој доброти својој погледај ме.
17 Et ne avertas faciem tuam a puero tuo: quoniam tribulor, velociter exaudi me.
Немој одвратити лице своје од слуге свог; јер ме је туга; похитај, услиши ме.
18 Intende animæ meæ, et libera eam: propter inimicos meos eripe me.
Приближи се души мојој, избави је; насупрот непријатељима мојим избави ме.
19 Tu scis improperium meum, et confusionem meam, et reverentiam meam.
Ти знаш под каквим сам ругом, стидом и срамотом; пред Тобом су сви непријатељи моји.
20 In conspectu tuo sunt omnes qui tribulant me, improperium expectavit cor meum et miseriam. Et sustinui qui simul contristaretur, et non fuit: et qui consolaretur, et non inveni.
Срамота сатре срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потешити, али не налазим.
21 Et dederunt in escam meam fel: et in siti mea potaverunt me aceto.
Дају ми жуч да једем, и у жеђи мојој поје ме оцтом.
22 Fiat mensa eorum coram ipsis in laqueum, et in retributiones, et in scandalum.
Трпеза њихова нека им буде мрежа и замка, то нека им буде плата.
23 Obscurentur oculi eorum ne videant: et dorsum eorum semper incurva.
Нека им потамне очи њихове, да не виде, и њихове бедре раслаби засвагда.
24 Effunde super eos iram tuam: et furor iræ tuæ comprehendat eos.
Излиј на њих јарост своју, и пламен гнева Твог нека их обузме!
25 Fiat habitatio eorum deserta: et in tabernaculis eorum non sit qui inhabitet.
Стан њихов нека опусти, и у њиховим шаторима нека не буде никога да живи.
26 Quoniam quem tu percussisti, persecuti sunt: et super dolorem vulnerum meorum addiderunt.
Јер кога си Ти поразио, они гоне, и умножавају јаде онима које си Ти ранио.
27 Appone iniquitatem super iniquitatem eorum: et non intrent in iustitiam tuam.
Мећи на њих кривицу за кривицом, да не дођу до правде Твоје.
28 Deleantur de Libro viventium: et cum iustis non scribantur.
Нека се избришу из књиге живих, и с праведницима нек не буду записани.
29 Ego sum pauper et dolens: salus tua Deus suscepit me.
А ја сам ништ и болан; помоћ Твоја, Боже, нек ме заклони.
30 Laudabo nomen Dei cum cantico: et magnificabo eum in laude:
Славићу име Божије у песми, величаћу Га у хвали.
31 Et placebit Deo super vitulum novellum: cornua producentem et ungulas.
То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима.
32 Videant pauperes et lætentur: quærite Deum, et vivet anima vestra:
Видеће ништи и радоваће се. Који тражите Бога, оживеће срце ваше.
33 Quoniam exaudivit pauperes Dominus: et vinctos suos non despexit.
Јер Бог чује убоге, и сужања својих не оглуша се.
34 Laudent illum cæli et terra, mare, et omnia reptilia in eis.
Нека Га хвале небеса и земља, мора и све што се у њима миче!
35 Quoniam Deus salvam faciet Sion: et ædificabuntur civitates Iuda. Et inhabitabunt ibi, et hereditate acquirent eam.
Јер ће Бог спасти Сион, сазидаће градове Јудине; и људи ће се онде населити и наследиће га.
36 Et semen servorum eius possidebit eam, et qui diligunt nomen eius, habitabunt in ea.
И наслеђе ће се слуга Његових утврдити у њему и који љубе име Његово наставаће на њему.
