Canticum Canticorum 2

1 Ego flos campi, et lilium convallium.

Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.

2 Sicut lilium inter spinas, sic amica mea inter filias.

Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.

3 Sicut malus inter ligna silvarum, sic dilectus meus inter filios. Sub umbra illius quem desideraveram, sedi: et fructus eius dulcis gutturi meo.

Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.

4 Introduxit me in cellam vinariam, ordinavit in me charitatem.

Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.

5 Fulcite me floribus, stipate me malis: quia amore langueo.

Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.

6 Læva eius sub capite meo, et dextera illius amplexabitur me.

Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.

7 Adiuro vos filiæ Ierusalem per capreas, cervosque camporum, ne suscitetis, neque evigilare faciatis dilectam, quoadusque ipsa velit.

Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

8 Vox dilecti mei, ecce iste venit saliens in montibus, transiliens colles:

Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.

9 similis est dilectus meus capreæ, hinnuloque cervorum. En ipse stat post parietem nostrum respiciens per fenestras, prospiciens per cancellos.

Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.

10 En dilectus meus loquitur mihi: Surge, propera amica mea, columba mea, formosa mea, et veni.

Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.

11 Iam enim hiems transiit, imber abiit, et recessit.

Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.

12 Flores apparuerunt in terra nostra, tempus putationis advenit: vox turturis audita est in terra nostra:

Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.

13 ficus protulit grossos suos: vineæ florentes dederunt odorem suum. Surge, amica mea, speciosa mea, et veni:

Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.

14 columba mea in foraminibus petræ, in caverna maceriæ, ostende mihi faciem tuam, sonet vox tua in auribus meis: vox enim tua dulcis, et facies tua decora.

Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.

15 Capite nobis vulpes parvulas, quæ demoliuntur vineas: nam vinea nostra floruit.

Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.

16 Dilectus meus mihi, et ego illi, qui pascitur inter lilia

Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.

17 donec aspiret dies, et inclinentur umbræ. Revertere: similis esto, dilecte mi, capreæ, hinnuloque cervorum super montes Bether.

Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.