マルコの福音書 4
1 イエスまた海邊にて教へ始めたまふ。夥多しき群衆、みもとに集りたれば、舟に乘り海に泛びて坐したまひ、群衆はみな海に沿ひて陸にあり。
I opet poèe uèiti kod mora, i skupiše se oko njega ljudi mnogi tako da mora uæi u laðu, i sjediti na moru; a narod sav bijaše na zemlji kraj mora.
2 譬にて數多の事ををしへ、教の中に言ひたまふ、
I uèaše ih u prièama mnogo, i govoraše im u nauci svojoj:
3 『聽け、種 播くもの、播かんとて出づ。
Slušajte: evo iziðe sijaè da sije.
4 播くとき、路の傍らに落ちし種あり、鳥きたりて啄む。
I kad sijaše dogodi se da jedno pade ukraj puta, i doðoše ptice i pozobaše ga.
5 土うすき磽地に落ちし種あり、土 深からぬによりて、速かに萠え出でたれど、
A drugo pade na kamenito mjesto gdje ne bijaše mnogo zemlje; i odmah iznièe; jer ne bijaše u dubinu zemlje:
6 日 出でてやけ、根なき故に枯る。
A kad obasja sunce, uvenu, i buduæi da nemaše korijena, usahnu.
7 茨の中に落ちし種あり、茨そだち塞ぎたれば、實を結ばず。
I drugo pade u trnje; i naraste trnje i udavi ga, i ne donese roda.
8 良き地に落ちし種あり、生え出でて茂り、實を結ぶこと、三十 倍、六十 倍、百 倍せり』
I drugo pade na zemlju dobru; i davaše rod koji napredovaše i rastijaše i donošaše po trideset i po šeset i po sto.
9 また言ひ給ふ『きく耳ある者は聽くべし』
I reèe: ko ima uši da èuje neka èuje.
10 イエス人々を離れ居給ふとき、御許にをる者ども、十二 弟子とともに、此 等の譬を問ふ。
A kad osta sam, zapitaše ga koji bijahu s njim i sa dvanaestoricom za ovu prièu.
11 イエス言ひ給ふ『なんぢらには神の國の奧義を與ふれど、外の者には、凡て譬にて教ふ。
I reèe im: vama je dano da znate tajne carstva Božijega, a onima napolju sve u prièama biva;
12 これ「見るとき見ゆとも認めず、聽くとき聞ゆとも悟らず、飜へりて赦さるる事なからん」爲なり』
Da oèima gledaju i da ne vide, i da ušima slušaju i da ne razumiju; da se kako ne obrate i da im se ne oproste grijesi.
13 また言ひ給ふ『なんぢら此の譬を知らぬか、さらば爭でもろもろの譬を知り得んや。
I reèe im: zar ne razumijete ove prièe? A kako æete sve prièe razumjeti?
14 播く者は御言を播くなり。
Sijaè rijeè sije.
15 御言の播かれて路の傍らにありとは、かかる人をいふ、即ち聞くとき、直ちにサタン來りて、その播かれたる御言を奪ふなり。
A ono su kraj puta, gdje se sije rijeè i kad je èuju odmah doðe sotona i otme rijeè posijanu u srcima njihovijem.
16 同じく播かれて磽地にありとは、かかる人をいふ、即ち御言をききて、直ちに喜び受くれども、
Tako su i ono što se sije na kamenitijem mjestima koji kad èuju rijeè odmah je prime s radošæu;
17 その中に根なければ、ただ暫し保つのみ、御言のために患難また迫害にあふ時は、直ちに躓くなり。
Ali nemaju korijena u sebi, nego su nepostojani, pa kad bude do nevolje ili ih potjeraju rijeèi radi, odmah se sablazne.
18 また播かれて茨の中にありとは、かかる人をいふ、
A ono su što se u trnju sije koji slušaju rijeè,
Ali brige ovoga svijeta i prijevara bogatstva i ostale slasti uðu i zaguše rijeè, i bez roda ostane. (aiōn g165)
20 播かれて良き地にありとは、かかる人をいふ、即ち御言を聽きて受け、三十 倍、六十 倍、百 倍の實を結ぶなり』
A ono su što se na dobroj zemlji sije koji slušaju rijeè i primaju, i donose rod po trideset i po šeset i po sto.
21 また言ひたまふ『升のした、寢臺の下におかんとて、燈火をもち來るか、燈臺の上におく爲ならずや。
I govoraše im: eda li se svijeæa užiže da se metne pod sud ili pod odar? a ne da se na svijetnjak metne?
22 それ顯るる爲ならで隱るるものなく、明かにせらるる爲ならで秘めらるるものなし。
Jer nema ništa tajno što neæe biti javno; niti ima što sakriveno što neæe iziæi na vidjelo.
23 聽く耳ある者は聽くべし』
Ako ima ko uši da èuje neka èuje.
24 また言ひ給ふ『なんぢら聽くことに心せよ、汝らが量る量にて量られ、更に増し加へらるべし。
I govoraše im: pamtite što èujete: kakom mjerom mjerite onakom æe vam se mjeriti i dometnuæe se vama koji slušate.
25 それ有てる人は、なほ與へられ、有たぬ人は、有てる物をも取らるべし』
Jer ko ima, daæe mu se; a koji nema, uzeæe mu se i ono što ima.
26 また言ひたまふ『神の國は、或 人たねを地に播くが如し、
I govoraše im: tako je carstvo Božije kao èovjek kad baci sjeme u zemlju;
27 日夜 起臥するほどに、種はえ出でて育てども、その故を知らず。
I spava i ustaje noæu i danju; i sjeme nièe i raste, da ne zna on.
28 地はおのづから實を結ぶものにして、初には苗、つぎに穗、つひに穗の中に充ち足れる穀なる。
Jer zemlja sama od sebe najprije donese travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu.
29 實みのれば直ちに鎌を入る、收穫時の到れるなり』
A kad sazri rod, odmah pošlje srp; jer nasta žetva.
30 また言ひ給ふ『われら神の國を何になずらへ、如何なる譬をもて示さん。
I govoraše: kakvo æemo kazati da je carstvo Božije? ili u kakvoj æemo ga prièi iskazati?
31 一粒の芥種のごとし、地に播く時は、世にある萬の種よりも小けれど、
Ono je kao zrno gorušièno koje kad se posije u zemlju manje je od sviju sjemena na zemlji;
32 既に播きて生え出づれば、萬の野菜よりは大く、かつ大なる枝を出して、空の鳥その蔭に棲み得るほどになるなり』
A kad se posije, uzraste i bude veæe od svega povræa, i pusti grane velike da mogu u njegovu hladu ptice nebeske življeti.
33 かくのごとき數多の譬をもて、人々の聽きうる力に隨ひて、御言を語り、
I takovijem mnogijem prièama kazivaše im rijeè koliko mogahu slušati.
34 譬ならでは語り給はず、弟子たちには、人なき時に凡ての事を釋き給へり。
A bez prièa ne govoraše im ni rijeèi. A uèenicima osobito kazivaše sve.
35 その日、夕になりて言ひ給ふ『いざ彼方に往かん』
I reèe im onaj dan uveèe: hajdemo na onu stranu.
36 弟子たち群衆を離れ、イエスの舟にゐ給ふまま共に乘り出づ、他の舟も從ひゆく。
I otpustivši narod uzeše ga kako bješe u laði; a i druge laðe bijahu s njim.
37 時に烈しき颶風おこり、浪うち込みて、舟に滿つるばかりなり。
I postade velika oluja; i valovi tako zaljevahu u laðu da se veæ napuni.
38 イエスは艫の方に茵を枕として寢ねたまふ。弟子たち呼び起して言ふ『師よ、我らの亡ぶるを顧み給はぬか』
A on na krmi spavaše na uzglavlju; i probudiše ga, i rekoše mu: uèitelju! zar ti ne mariš što ginemo?
39 イエス起きて風をいましめ、海に言ひたまふ『默せ、鎭れ』乃ち風やみて、大なる凪となりぬ。
I ustavši zaprijeti vjetru, i reèe moru: æuti, prestani. I utoli vjetar, i postade tišina velika.
40 かくて弟子たちに言ひ給ふ『なに故かく臆するか、信仰なきは何ぞ』
I reèe im: zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vjere.
41 かれら甚く懼れて互に言ふ『こは誰ぞ、風も海も順ふとは』
I uplašiše se vrlo, i govorahu jedan drugome: ko je ovaj dakle da ga i vjetar i more slušaju?
