< Job 30 >

1 "Und jetzt verlachen solche mich, die jünger sind als ich, ja solche, deren Väter ich nicht beigesellen möchte meinen Herdenhunden!
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 Was sollte mir selbst ihrer Hände Kraft, denn Rüstigkeit geht ihnen doch verloren!
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 Durch Mangel und durch harten Hunger sollen sie sich Nahrung aus der Wüste holen, dem Lande des Orkans und Sturmes.
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 Sie sollten Melde pflücken am Gesträuche, und ihre Nahrung seien Ginsterwurzeln!
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 Von Wasserstellen sollten sie vertrieben werden! Man schreie über sie wie Diebe,
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 daß sie in schauerlichen Schluchten, in Erdlöchern und Felsenhöhlen siedeln,
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 und daß sie im Gebüsche gröhlen und unter Nesseln sich zusammenkauern!
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 Sie, eine Brut so schlecht und ehrlos, sie sollten tief im Staube liegen!
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 Und jetzt bin ich ihr Spottgesang; ich diene ihnen zum Gerede.
И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 Ja, sie verabscheun mich und rücken fern von mir und scheun sich nicht, mir ins Gesicht zu speien.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 Er löste mir das Diadem und warf mich auf den Boden, daß sie den Zügel vor mir schießen lassen konnten.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 Zur Prüfung stehn die Gegner auf; sie lähmen mir die Füße und werfen gegen mich die Wege für ihr Unheil auf.
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 Sie reißen meine Pfade auf, verhelfen mir zum Falle, und niemand hindert sie.
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 Sie kommen wie ein breiter Dammbruch her; sie wälzen sich mit Ungestüm heran.
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Da kommen Schrecken über mich; dem Wind gleich jagt mein Glück davon; fort zieht mein Heil wie eine Wolke.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16 Mein Leben ist in mir zerflossen, und jammervolle Tage halten mich gefesselt.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 Des Nachts bohrt's mir in dem Gebein; auf meinen bloßgelegten Knochen kann ich nimmer liegen.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 Mit Allgewalt packt er mich an und schnürt mich in des Unterkleides Schlitze ein.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 Er wirft mich in den Schmutz; dem Staub, der Asche bin ich gleich. -
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 Ich schreie auf zu Dir. Doch Du hörst nicht auf mich. Ich halte ein; da gibst Du auf mich acht.
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 Du zeigst Dich grausam gegen mich und geißelst mich mit Deiner starken Hand.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 Du schickst den Wind, mich zu entführen; der Sturm fährt mit mir auf und ab.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 Ich weiß ja wohl: Du willst zum Tod mich treiben, in das Versammlungshaus für alles Lebende.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24 Auf Wunsch jedoch greift er nicht zu, schreit man in seinem Unglück drob um Hilfe. -
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 Beweinte ich nicht den Unseligen; war nicht mein Herz des Armen wegen sehr betrübt? -
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 Weil ich auf Glück gehofft, doch Unheil kam; auf Licht geharrt, doch Dunkel kam,
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27 so ist im Aufruhr ohne Unterlaß mein Inneres. Des Leidens Tage überfielen mich.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 Tieftraurig wandle ich einher, wo keine Sonne scheint. Ich trete dem Vereine bei, wo ich nur heulen kann.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 Der Schakale Vereinsbruder bin ich und ein Gesell dem Vogel Strauß.
Брат постах змајевима и друг совама.
30 Zu schwarz ward meine Haut, daß sie mir bliebe, und mein Gebein ist mir von Glut verbrannt.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 So diente meine Harfe mir zum Trauerliede, zu bitterem Schluchzen die Schalmei."
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.

< Job 30 >