Job 7

1 L'homme n'a-t-il pas sur la terre un service de soldat, et ses jours ne sont-ils pas comme ceux d'un mercenaire?

Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

2 Comme un esclave, il soupire après l'ombre, et, comme un mercenaire, il attend son salaire.

Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

3 Ainsi j'ai reçu en partage des mois de déception, et l'on m'a assigné des nuits de fatigue.

Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

4 Si je suis couché, je dis: Quand me lèverai-je? Quand finira la nuit? Et je suis rassasié d'inquiétudes jusqu'au point du jour.

Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.

5 Ma chair est couverte de vermine et d'écailles terreuses; ma peau se crevasse et coule.

Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

6 Mes jours ont passé plus légers que la navette du tisserand, et ils se consument sans espoir.

Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

7 Considère que ma vie est un souffle, et que mon œil ne reverra plus le bonheur.

Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

8 L'œil qui me voit, ne m'apercevra plus; tes yeux me chercheront, et je ne serai plus.

Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

9 La nuée se dissipe et s'en va, ainsi celui qui descend aux enfers n'en remontera pas. (Sheol h7585)

Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)

10 Il ne reviendra plus dans sa maison, et son lieu ne le reconnaîtra plus.

Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.

11 C'est pourquoi, je ne retiendrai point ma bouche, je parlerai dans la détresse de mon esprit, je me plaindrai dans l'amertume de mon âme.

Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

12 Suis-je une mer? Suis-je un monstre marin, pour que tu poses autour de moi une garde?

Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

13 Quand je dis: Mon lit me consolera; ma couche me soulagera de ma peine;

Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

14 Alors, tu me terrifies par des songes, et tu m'épouvantes par des visions.

Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

15 Ainsi j'aime mieux étouffer, j'aime mieux mourir que conserver mes os.

Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

16 Je suis ennuyé de la vie. Je ne vivrai pas toujours. Retire-toi de moi, car mes jours sont un souffle.

Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

17 Qu'est-ce que l'homme pour que tu en fasses un si grand cas, pour que tu prennes garde à lui?

Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?

18 Pour que tu l'inspectes tous les matins, pour que tu le scrutes à chaque instant?

Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

19 Quand finiras-tu de me regarder? Ne me lâcheras-tu pas, pour que j'avale ma salive?

Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

20 Si j'ai péché, que t'ai-je fait, à toi, ô surveillant des hommes! Pourquoi m'as-tu mis en butte à tes coups, et suis-je à charge à moi-même?

Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

21 Et pourquoi ne pardonnes-tu pas mon péché, et ne fais-tu pas disparaître mon iniquité? Car je vais maintenant me coucher dans la poussière; tu me chercheras, et je ne serai plus.

Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.