Job 7
1 La vie de l’homme sur la terre est un temps de service, et ses jours sont comme ceux du mercenaire.
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Comme l’esclave soupire après l’ombre, comme l’ouvrier attend son salaire,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 ainsi j’ai eu en partage des mois de douleur, pour mon lot, des nuits de souffrance.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Si je me couche, je dis: « Quand me lèverai-je? Quand finira la nuit? » et je suis rassasié d’angoisses jusqu’au jour.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Ma chair se couvre de vers et d’une croûte terreuse, ma peau se gerce et coule.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Mes jours passent plus rapides que la navette, ils s’évanouissent: plus d’espérance!
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 O Dieu, souviens-toi que ma vie n’est qu’un souffle! Mes yeux ne reverront pas le bonheur.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 L’œil qui me regarde ne m’apercevra plus; ton œil me cherchera, et je ne serai plus.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 il ne retournera plus dans sa maison; le lieu qu’il habitait ne le reconnaîtra plus.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 C’est pourquoi je ne retiendrai pas ma langue, je parlerai dans l’angoisse de mon esprit, j’exhalerai mes plaintes dans l’amertume de mon âme.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Suis-je la mer ou un monstre marin, pour que tu poses une barrière autour de moi?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Quand je dis: « Mon lit me soulagera, ma couche calmera mes soupirs, »
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 alors tu m’effraies par des songes, tu m’épouvantes par des visions.
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Ah! Mon âme préfère la mort violente, mes os appellent le trépas.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Je suis en proie à la dissolution, la vie m’échappe pour jamais; laisse-moi, car mes jours ne sont qu’un souffle.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Qu’est-ce que l’homme, pour que tu en fasses tant d’estime, que tu daignes t’occuper de lui,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 que tu le visites chaque matin, et qu’à chaque instant tu l’éprouves?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Quand cesseras-ru d’avoir le regard sur moi? Quand me laisseras-tu le temps d’avaler ma salive?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Si j’ai péché, que puis-je te faire, ô Gardien des hommes? Pourquoi me mettre en butte à tes traits, et me rendre à charge à moi-même?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Que ne pardonnes-tu mon offense? Que n’oublies-tu mon iniquité? Car bientôt je dormirai dans la poussière; tu me chercheras, et je ne serai plus.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
