Laulujen laulu 2

1 Minä olen Saronin kukkanen, ja kukoistus laaksossa.

Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.

2 Niinkuin ruusu orjantappuroissa, niin on armaani tytärten seassa.

Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.

3 Niinkuin omenapuu metsäpuiden seassa, niin on ystäväni poikain seassa: minä istun hänen varjossansa, jota minä anon, ja hänen hedelmänsä on minun suussani makia.

Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.

4 Hän johdattaa minua viinakellariinsa; ja rakkaus on hänen lippunsa minun päälläni.

Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.

5 Virvoittakaat minua viinaleileillä, ja vahvistakaat minua omenilla; sillä minä olen sairas rakkaudesta.

Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.

6 Hänen vasen kätensä on minun pääni alla, hänen oikia kätensä halaa minua.

Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.

7 Minä vannotan tietä, Jerusalemin tyttäret, metsävuohten eli naaraspeurain kautta kedolla, ettette herätä eli vaivaa armastani, siihen asti kuin hän itse tahtoo.

Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

8 Tämä on ystäväni ääni, katso, hän tulee: hän hyppää vuorilla ja karkaa kukkuloille.

Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.

9 Ystäväni on metsävuohen eli nuoren peuran kaltainen: katso, hän seisoo seinän takana, ja katsoo akkunasta sisälle, ja kurkistelee häkin lävitse.

Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.

10 Ystäväni vastaa ja sanoo minulle: nouse armaani, ihanaiseni, ja tule.

Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.

11 Sillä katso, talvi on kulunut, ja sade lakannut ja mennyt pois:

Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.

12 Kukkaset ovat puhjenneet kedolla, kevät on tullut, ja toukomettisen ääni kuuluu meidän maassamme;

Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.

13 Fikunapuut puhkeevat, viinapuut kukoistavat ja antavat hajunsa: nouse, armaani, ihanaiseni, ja tule.

Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.

14 Kyhkyläiseni vuoren raossa ja kivirauniossa, anna minun nähdä kasvos, anna minun kuulla äänes; sillä sinun äänes on suloinen, ja kasvos ihanainen.

Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.

15 Ottakaat meille ketut kiinni, ne vähät ketut, jotka turmelevat viinamäet; sillä meidän viinamäkemme ovat röhkäleillä.

Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.

16 Ystäväni on minun, ja minä hänen, joka kaitsee kukkasten keskellä,

Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.

17 Siihenasti että päivä jäähtyy ja varjot kulkevat pois. Palaja, ole niinkuin metsävuohi, ystäväni, eli niinkuin nuori peura Eroitusvuorilla.

Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.