Psalmien 137

1 Babelin virtain tykönä me istuimme ja itkimme, kuin me Zionin muistimme.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 Kanteleemme me ripustimme pajuihin, jotka siellä olivat.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 Siellä he käskivät meidän veisata, jotka meitä vankina pitivät, ja iloita meidän itkussamme: Veisatkaat meille Zionin virsiä.

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 Kuinka me veisaisimme Herran veisun vieraalla maalla?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 Jos minä unohdan sinua, Jerusalem, niin olkoon oikia käteni unohdettu.

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Tarttukoon kieleni suuni lakeen, ellen minä sinua muista, ellen minä tee Jerusalemia ylimmäiseksi ilokseni.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 Herra, muista Edomin lapsia Jerusalemin päivänä, jotka sanovat: repikäät maahan hamaan hänen perustukseensa asti.

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 Sinä hävitetty tytär, Babel; autuas on, se joka sinulle kostaa, niinkuin sinä meille tehnyt olet.

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 Autuas on se, joka piskuiset lapses ottaa ja paiskaa kiviin.

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.