Psalms 137

1 By the rivers of Babylon, there we sat down. Yes, we wept, when we remembered Zion.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 On the willows in that land, we hung up our harps.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 For there, those who led us captive asked us for songs. Those who tormented us demanded songs of joy: “Sing us one of the songs of Zion!”

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 How can we sing Yahweh’s song in a foreign land?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 If I forget you, Jerusalem, let my right hand forget its skill.

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Let my tongue stick to the roof of my mouth if I don’t remember you, if I don’t prefer Jerusalem above my chief joy.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 Remember, Yahweh, against the children of Edom in the day of Jerusalem, who said, “Raze it! Raze it even to its foundation!”

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 Daughter of Babylon, doomed to destruction, he will be happy who repays you, as you have done to us.

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 Happy shall he be, who takes and dashes your little ones against the rock.

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.