2 Corinthians 3
1 Are we beginning again to commend ourselves? Or do we need, as do some, letters of commendation to you or from you?
Почињемо ли се опет сами хвалити вама? Или требамо као неки препоручене посланице на вас или од вас?
2 You are our letter, written in our hearts, known and read by all men,
Јер сте ви наша посланица написана у срцима нашим, коју познају и читају сви људи;
3 being revealed that you are a letter of Christ, served by us, written not with ink, but with the Spirit of the living God; not in tablets of stone, but in tablets that are hearts of flesh.
Који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом него Духом Бога Живога, не на каменим даскама него на месним даскама срца.
4 Such confidence we have through Christ toward God,
А такво поуздање имамо кроз Христа у Бога,
5 not that we are sufficient of ourselves to account anything as from ourselves; but our sufficiency is from God,
Не да смо врсни од себе помислити шта, као од себе, него је наша врсноћа од Бога;
6 who also made us sufficient as servants of a new covenant, not of the letter but of the Spirit. For the letter kills, but the Spirit gives life.
Који и учини нас врсним да будемо слуге новом завету, не по слову него по духу; јер слово убија, а дух оживљује.
7 But if the service of death, written engraved on stones, came with glory, so that the children of Israel could not look steadfastly on the face of Moses for the glory of his face, which was passing away,
Ако ли служба смрти која је у камењу изрезана словима, би у слави да синови Израиљеви не могоше погледати на лице Мојсијево од славе лица његовог која престаје:
8 won’t service of the Spirit be with much more glory?
А камоли неће много већма служба духа бити у слави?
9 For if the service of condemnation has glory, the service of righteousness exceeds much more in glory.
Јер кад је служба осуђења слава, много већма изобилује служба правде у слави.
10 For most certainly that which has been made glorious has not been made glorious in this respect, by reason of the glory that surpasses.
Јер и није славно што се прослави с ове стране према превеликој слави.
11 For if that which passes away was with glory, much more that which remains is in glory.
Јер кад је славно оно што престаје, много ће већма бити у слави оно што остаје.
12 Having therefore such a hope, we use great boldness of speech,
Имајући дакле такву наду с великом слободом радимо;
13 and not as Moses, who put a veil on his face so that the children of Israel wouldn’t look steadfastly on the end of that which was passing away.
И не као што Мојсије меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак онога што престаје.
14 But their minds were hardened, for until this very day at the reading of the old covenant the same veil remains, because in Christ it passes away.
Но заслепише помисли њихове; јер до самог овог дана стоји оно покривало неоткривено у читању старог завета, јер у Христу престаје.
15 But to this day, when Moses is read, a veil lies on their heart.
Него до данас кад се чита Мојсије, покривало на срцу њиховом стоји.
16 But whenever someone turns to the Lord, the veil is taken away.
А кад се обрате ка Господу, узеће се покривало.
17 Now the Lord is the Spirit; and where the Spirit of the Lord is, there is liberty.
А Господ је Дух: а где је Дух онде је слобода.
18 But we all, with unveiled face seeing the glory of the Lord as in a mirror, are transformed into the same image from glory to glory, even as from the Lord, the Spirit.
Ми пак сви који откривеним лицем гледамо славу Господњу, преображавамо се у оно исто обличје из славе у славу, као од Господњег Духа.
