Luke 16
1 And he went on to say, unto his disciples also, —There was, a certain rich man, who had a steward, and, the same, was accused to him as squandering his goods.
А ученицима својим говораше: Беше један човек богат који имаше пристава, и тога облагаше код њега да му просипа имање,
2 And, accosting him, he said unto him—What is this I hear of thee? Render the account of thy stewardship, for thou canst no longer be steward.
И дозвавши га рече му: Шта ово ја чујем за тебе? Дај рачун како си кућио кућу: јер више не можеш кућом управљати.
3 And the steward said within himself—What shall I do, because my lord taketh away the stewardship from me? Dig, I cannot: to beg, I am ashamed.
А пристав од куће рече у себи: Шта ћу чинити? Господар мој узима од мене управљање куће: копати не могу, просити стидим се.
4 I know what I will do, that, when I am removed out of the stewardship, they may welcome me into their own houses.
Знам шта ћу чинити да би ме примили у куће своје кад ми се одузме управљање куће.
5 And, calling unto him each one of the debtors of his own lord, he was saying unto the first, —How much owest thou my lord?
И дозвавши редом дужнике господара свог рече првом: Колико си дужан господару мом?
6 And, he, said—A hundred baths of oil. And, he, said unto him—Kindly take thine accounts, and, sitting down, make haste and write—Fifty!
А он рече: Сто ока уља. И рече му: Узми писмо своје и седи брзо те напиши педесет.
7 After that, unto another, he said—And how much owest, thou? And, he, said—A hundred homers of wheat. He saith unto him—Kindly take thine accounts, and write—Eighty!
А потом рече другом: А ти колико си дужан? А он рече: Сто ока пшенице. И рече му: Узми писмо своје и напиши осамдесет.
8 And the lord praised the unrighteous steward, in that with forethought he acted: —Because, the sons of this age, have more forethought than the sons of light, respecting their own generation. (aiōn g165)
И похвали господар неверног пристава што мудро учини; јер су синови овог века мудрији од синова видела у свом нараштају. (aiōn g165)
9 And, I, unto you, say—For yourselves, make ye friends, with the unjust Riches, in order that, as soon as it shall fail, they may welcome you into the age-abiding tents. (aiōnios g166)
И ја вама кажем: начините себи пријатеље неправедним богатством, да би вас кад осиромашите примили у вечне куће. (aiōnios g166)
10 The faithful in least, in much also, is, faithful, and, he that in least is unrighteous, in much also, is, unrighteous.
Који је веран у малом и у многом је веран; а ко је неверан у малом и у многом је неверан.
11 If therefore, in the unjust Riches ye proved unfaithful, the true, who, unto you, will entrust?
Ако дакле у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам у истином веровати?
12 And, if, in what was another’s, ye proved unfaithful, your own, who will give unto you?
И ако у туђем не бисте верни, ко ће вам дати ваше?
13 No domestic, can, unto two masters, be in service; for either, the one, he will hate, and, the other, love, or, unto the one, he will hold, and, the other, despise: Ye cannot, unto God, be in service, and unto Riches.
Никакав пак слуга не може два господара служити; јер или ће на једног мрзети, а другог љубити, или ће једног волети а за другог не марити. Не можете служити Богу и богатству.
14 Now the Pharisees, who were, lovers of money, were hearing all these things, and were openly sneering at him.
А ово све слушаху и фарисеји, који беху среброљупци, и ругаху Му се.
15 And he said unto them—Ye, are they who justify themselves before men, but, God, knoweth your hearts; because, that which amongst men is lofty, is an abomination before God.
И рече им: Ви сте они који се градите праведни пред људима; али Бог зна срца ваша; јер шта је у људи високо оно је мрзост пред Богом.
16 The law and the prophets, were until John, —from that time, the good news of the kingdom of God, is being proclaimed, and, everyone, thereinto, is forcing his way.
Закон и пророци су до Јована; одселе се царство Божије проповеда јеванђељем, и сваки наваљује да уђе у њега.
17 But it is, easier, for heaven and earth to pass away, than that, of the law, one little point, should fail.
Лакше је, пак, небу и земљи проћи неголи једној титли из закона пропасти.
18 Every one divorcing his wife and marrying another, committeth adultery; and, he that marrieth a woman divorced from a husband, committeth adultery.
Сваки који пушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и који се жени пуштеницом, прељубу чини.
19 Now, a certain man, was rich, and he used to clothe himself with purple and fine linen, making merry day by day, brilliantly.
Човек неки, пак, беше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се.
20 And, a certain beggar, by name Lazarus, used to be cast near his gate, full of sores,
А беше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав,
21 and to long to be fed from the crumbs that fell from the table of the rich man: nay! even, the dogs, used to come and lick his sores.
И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатог; још и пси долажаху и лизаху гној његов.
22 And it came to pass that the beggar died, and was carried away by the messengers, into the bosom of Abraham. And, the rich man also, died, and was buried.
А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богати, и закопаше га.
23 And, in hades, lifting up his eyes, being in torments, he seeth Abraham afar off, and Lazarus in his bosom. (Hadēs g86)
И у паклу кад беше у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његовом, (Hadēs g86)
24 And, he, calling out, said—Father Abraham! have mercy upon me, and send Lazarus, that he may dip the tip of his finger in water, and cool my tongue, —because I am in anguish in this flame.
И повикавши рече: Оче Аврааме! Смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста свог, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену.
25 But Abraham said—Child! remember—That thou didst duly received thy good things in thy life, and, Lazarus, in like manner, the evil things; but, now, here, he is comforted, and, thou, art in anguish.
А Авраам рече: Синко! Опомени се да си ти примио добра своја у животу свом, и Лазар опет зла; а сад се он теши, а ти се мучиш.
26 And, besides all these things, betwixt us and you, a great chasm, hath been fixed, —so that, they who might wish to cross over from hence unto you, should not be able, nor any, from thence unto us, be crossing over.
И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.
27 But he said—I request thee then, father, that thou wouldst send him unto my father’s house, —
Тада рече: Молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мог,
28 for I have five brethren; —that he may solemnly testify unto them, lest, they also, come into this place of torment.
Јер имам пет браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења.
29 But Abraham saith—They have Moses and the Prophets: Let them hearken unto them.
Рече му Авраам: Они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.
30 But, he, said—Nay! father Abraham, but, if one, from the dead, should go unto them, they would repent.
А он рече: Не, оче Аврааме! Него ако им дође ко из мртвих покајаће се.
31 But he said unto him—If, unto Moses and the Prophets, they do not hearken, neither, if one, from among the dead, should arise, would they be persuaded.
А Авраам рече му: Ако не слушају Мојсија и пророке, да ко и из мртвих устане неће веровати.
