Job 39
1 Knowest thou the season when the Wild Goats of the crags beget? The bringing forth of the hinds, canst thou observe?
Знаш ли време кад се дивокозе козе? И јеси ли видео кад се кошуте легу?
2 Canst thou count the months they fulfil? Or knowest thou the time when they give birth?
Јеси ли избројао месеце, докле носе? Знаш ли време кад се легу?
3 They kneel down, their young, they bring forth; their pains, they throw off;
Како се савијају, млад своју испуштају, и опраштају се болова?
4 Their young become strong, they grow up in the open field, they go out, and return not unto them.
Како јача млад њихова, расте по пољу и отишавши не враћа се к њима?
5 Who hath sent forth the Wild Ass free? And, the bands of the swift-runner, who hath loosed?
Ко је пустио дивљег магарца да је слободан, и ремене дивљем магарцу ко је разрешио?
6 Whose house I have made the waste plain, and his dwellings, the land of salt:
Коме одредих пустињу за кућу и за стан слатину.
7 He laugheth at the throng of the city, The shoutings of the driver, he heareth not;
Он се смеје вреви градској, и не слуша вике настојникове.
8 He espieth the mountains, his pasture-ground, and, after every green thing, maketh search.
Шта налази у горама, оно му је пића, и тражи сваку зелен.
9 Will the Wild-Ox be pleased to be thy servant? or lodge for the night by thy crib?
Би ли ти једнорог хтео служити? Би ли ноћивао за јаслама твојим?
10 Canst thou bind the wild-ox, so that—with the ridge—shall run his cord? Or will he harrow the furrows after thee?
Можеш ли везати ужем једнорога да оре? Хоће ли влачити бразде за тобом?
11 Wilt thou trust in him, because of the greatness of his strength? Wilt thou leave unto him thy toil?
Хоћеш ли се ослонити на њ што му је снага велика? И оставити на њему свој посао?
12 Wilt thou put faith in him, that he will bring back thy seed? and that, corn for thy threshing-floor, he will gather?
Хоћеш ли се поуздати у њ да ће ти свести летину и на гумно твоје сложити?
13 The wing of the Ostrich that waveth itself joyfully, Is it the pinion of lovingkindness or the plumage?
Јеси ли ти дао пауну лепа крила и перје чапљи или ноју?
14 For she leaveth—to the earth—her eggs, and, on the dust, she letteth them be warmed;
Који снесе на земљи јајца своја, и остави их да их прах греје?
15 And hath forgotten, that, a foot, may crush them, —or, the wild beast, tread on them!
И не мисли да ће их нога разбити и звер пољска згазити;
16 Dealing hardly with her young, as none-of-hers, In vain, her labour, without dread.
Немилостив је птићима својим као да нису његови, и да му труд не буде узалуд не боји се.
17 For GOD hath suffered her to forget wisdom, and given her no share in understanding.
Јер му Бог није дао мудрости нити му је уделио разума.
18 What time, on high, she vibrateth her wings, she laugheth at the horse and his rider.
Кад се подигне у вис, смеје се коњу и коњику.
19 Couldst thou give—to the Horse—strength? Couldst thou clothe his neck with the quivering mane?
Јеси ли ти дао коњу јачину? Јеси ли ти окитио врат његов рзањем?
20 Couldst thou cause him to leap like a locust? The majesty of his snort, is a terror!
Хоћеш ли га поплашити као скакавца? Фркање ноздрва његових страшно је;
21 He diggeth into the plain, and rejoiceth in vigour, he goeth forth to meet armour;
Копа земљу, весео је од силе, иде на сусрет оружју;
22 He laugheth at dread, and is not dismayed, neither turneth he back, from the face of the sword;
Смеје се страху и не плаши се нити узмиче испред мача;
23 Against him, whiz [the arrows of] the quiver, the flashing head of spear and javelin;
Кад звекће над њим тул и сева копље и сулица;
24 With stamping and rage, he drinketh up the ground, —he will not stand still when the horn soundeth;
Од немирноће и љутине копа земљу, и не може да стоји кад труба затруби.
25 As oft as the horn soundeth, he saith, Aha! And, from afar, he scenteth the battle, —the thunder of commanders and the war-cry.
Кад труба затруби, он вришти, из далека чује бој, вику војвода и поклич.
26 Is it, by thine understanding, that the Bird of Passage betaketh him to his pinions? spreadeth out his wings to the south?
Еда ли по твом разуму лети јастреб? Шири крила своја на југ?
27 Or, at thy bidding, that the Eagle mounteth, and that he setteth on high his nest?
Еда ли се на твоју заповест диже у вис орао, и на висини вије гнездо?
28 The crag, he inhabiteth, and so lodgeth himself, on the tooth of the crag, and high fort;
На стени станује и бави се, на врх стене, на тврдом месту.
29 From thence, he searcheth out food, far away, his eyes do pierce;
Одатле гледа хране, далеко му виде очи.
30 And, his young brood, suck up blood, and, where the slain are, there, is he.
И птићи његови пију крв, и где су мртва телеса онде је он.
