Ecclesiastes 3
1 For, every thing, there is a season, —and a time for every pursuit, under the heavens: —
Свему има време, и сваком послу под небом има време.
2 A time to be born, and a time to die, —A time to plant, and a time to uproot what is planted;
Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;
3 A time to kill, and a time to heal, —A time to break down, and a time to build up;
Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.
4 A time to weep, and a time to laugh, —A time to wail, and a time to dance for joy;
Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;
5 A time to cast away stones, and a time to heap up stones, —A time to embrace, and a time to be far from loving embrace;
Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;
6 A time to seek, and a time to give up as lost, —A time to keep, and a time to cast away;
Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;
7 A time to rend, and a time to sew, —A time to be silent, and a time to speak;
Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.
8 A time to love and a time to hate, —A time of war, and a time of peace.
Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.
9 What profit hath he that worketh, in that wherein, himself, hath toiled?
Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?
10 I looked at the employment which God hath given to the sons of men, to work therein:
Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.
11 Everything, hath he made beautiful in its own time, —also, intelligence, hath he put in their heart, without which men could not find out the work which God hath wrought, from the beginning even unto the end.
Све је учинио да је лепо у своје време, и савет метнуо им је у срце, али да не може човек докучити дела која Бог твори, ни почетка ни краја.
12 I know that there is no blessedness in them, —save to be glad, and to do well with one’s life.
Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свог.
13 Though indeed, that any man should eat and drink, and see blessedness, in all his toil, it is, the gift of God.
И кад сваки човек једе и пије и ужива добра од сваког труда свог, то је дар Божји.
14 I know, that, whatsoever God doeth, the same, shall be age-abiding, unto it, there is nothing to add, and, from it, there is nothing to take away, —and, God, hath done it, that men should stand in awe before him.
Дознах да шта год твори Бог оно траје довека, не може му се ништа додати нити се од тога може шта одузети; и Бог твори да би Га се бојали.
15 That which was, already, had been, and, that which shall be, already, shall have been, —but, God, seeketh that which hath been chased away.
Шта је било то је сада, и шта ће бити то је већ било; јер Бог повраћа шта је прошло.
16 Then, again, I saw under the sun, the place of justice, that there was lawlessness, and, the place of righteousness, that there was lawlessness.
Још видех под сунцем где је место суда безбожност и место правде безбожност.
17 Said, I, in my heart, Both the righteous and the lawless, will God judge, —for [there will be] a time for every pursuit, and concerning every work—there.
И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има време свему и сваком послу.
18 Said, I, in my heart, as concerning the sons of men, That God was minded to prove them, —and that they might see, that they were beasts, of themselves.
Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.
19 For, as regardeth the destiny of the sons of men and the destiny of beasts, one fate, have they, as dieth the one, so, dieth the other, and, one spirit, have they all, —and, the pre-eminence of man over beast, is nothing, for, all, were vanity:
Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.
20 all, go unto one place, —all, came from the dust, and all, return to the dust.
Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах.
21 Who knoweth the spirit of the sons of men, whether it, ascendeth, above, —or the spirit of the beast, whether it, descendeth, below, to the earth?
Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доле под земљу?
22 So I saw, that there was nothing better than that a man should be glad in his works, for, that, is his portion, —for who can bring him in, to look upon that which shall be after him?
Зато видех да ништа нема боље човеку него да се весели оним што ради, јер му је то део; јер ко ће га довести да види шта ће бити после њега?
