Lamentations 5
1 Remember, O what is LORD, come upon us: behold, and see our reproach.
Опомени се, Господе, шта нас задеси; погледај и види срамоту нашу.
2 Our inheritance is turned unto strangers, our houses unto aliens.
Наследство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.
3 We are orphans and fatherless, our mothers are as widows.
Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.
4 We have drunken our water for money; our wood is sold unto us.
Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.
5 Our pursuers are upon our necks: we are weary, and have no rest.
На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.
6 We have given the hand to the Egyptians, and to the Assyrians, to be satisfied with bread.
Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хлеба.
7 Our fathers have sinned, and are not; and we have borne their iniquities.
Оци наши згрешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.
8 Servants rule over us: there is none to deliver us out of their hand.
Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њихових.
9 We get our bread with the peril of our lives because of the sword of the wilderness.
Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хлеб.
10 Our skin is black like an oven because of the burning heat of famine.
Кожа нам поцрне као пећ од љуте глади.
11 They ravished the women in Zion, the maidens in the cities of Judah.
Срамоте жене на Сиону и девојке по градовима Јудиним.
12 Princes were hanged up by their hand: the faces of elders were not honoured.
Кнезове вешају својим рукама, не поштују лице старачко.
13 The young men bare the mill, and the children stumbled under the wood.
Младиће узимају под жрвње, и деца падају под дрвима.
14 The elders have ceased from the gate, the young men from their music.
Стараца нема више на вратима, ни младића на певању.
15 The joy of our heart is ceased; our dance is turned into mourning.
Неста радости срцу нашем, игра наша претвори се у жалост.
16 The crown is fallen from our head: woe unto us! for we have sinned.
Паде венац с главе наше; тешко нама, што згрешисмо!
17 For this our heart is faint; for these things our eyes are dim;
Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,
18 For the mountain of Zion, which is desolate; the foxes walk upon it.
Са горе Сиона, што опусте, и лисице иду по њој.
19 Thou, O LORD, abidest for ever; thy throne is from generation to generation.
Ти, Господе, остајеш довека, престо Твој од колена до колена.
20 Wherefore dost thou forget us for ever, [and] forsake us so long time?
Зашто хоћеш да нас заборавиш довека, да нас оставиш задуго?
21 Turn thou us unto thee, O LORD, and we shall be turned; renew our days as of old.
Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како беху пре.
22 But thou hast utterly rejected us, thou art very wroth against us.
Јер еда ли ћеш нас сасвим одбацити и гневити се на нас веома?
