Job 16
1 Then Job answered and said,
А Јов одговори и рече:
2 I have heard many such things: miserable comforters are ye all.
Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
3 Shall vain words have an end? or what provoketh thee that thou answerest?
Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
4 I also could speak as ye do; if your soul were in my soul’s stead, I could join words together against you, and shake mine head at you.
И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
5 [But] I would strengthen you with my mouth, and the solace of my lips should assuage [your grief].
Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
6 Though I speak, my grief is not assuaged: and though I forbear, what am I eased?
Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
7 But now he hath made me weary: thou hast made desolate all my company.
А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
8 And thou hast laid fast hold on me, [which] is a witness [against me]: and my leanness riseth up against me, it testifieth to my face.
Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
9 He hath torn me in his wrath, and persecuted me; he hath gnashed upon me with his teeth: mine adversary sharpeneth his eyes upon me.
Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
10 They have gaped upon me with their mouth; they have smitten me upon the cheek reproachfully: they gather themselves together against me.
Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
11 God delivereth me to the ungodly, and casteth me into the hands of the wicked.
Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
12 I was at ease, and he brake me asunder; yea, he hath taken me by the neck, and dashed me to pieces: he hath also set me up for his mark.
Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
13 His archers compass me round about, he cleaveth my reins asunder, and doth not spare; he poureth out my gall upon the ground.
Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
14 He breaketh me with breach upon breach; he runneth upon me like a giant.
Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
15 I have sewed sackcloth upon my skin, and have laid my horn in the dust.
Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
16 My face is foul with weeping, and on my eyelids is the shadow of death;
Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
17 Although there is no violence in mine hands, and my prayer is pure.
Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
18 O earth, cover not thou my blood, and let my cry have no [resting] place.
Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
19 Even now, behold, my witness is in heaven, and he that coucheth for me is on high.
И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
20 My friends scorn me: [but] mine eye poureth out tears unto God;
Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
21 That he would maintain the right of a man with God, and of a son of man with his neighbour!
О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
22 For when a few years are come, I shall go the way whence I shall not return.
Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
