Job 10
1 My soul is weary of my life. I will release my words against myself. I will speak in the bitterness of my soul.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 I will say to God: Do not be willing to condemn me. Reveal to me why you judge me this way.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 Does it seem good to you, if you find fault with me and oppress me, the work of your own hands, and assist the counsel of the impious?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Do you have bodily eyes? Or, just as man sees, will you see?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 Are your days just like the days of man, and are your years as the times of humans,
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 so that you would inquire about my iniquity and examine my sin?
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 And you know that I have done nothing impious, yet there is no one who can deliver from your hand.
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Your hands have made me and formed me all around, and, in this way, do you suddenly throw me away?
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Remember, I ask you, that you have fashioned me like clay, and you will reduce me to dust.
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Have you not extracted me like milk and curdled me like cheese?
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 You have clothed me with skin and flesh. You have put me together with bones and nerves.
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 You have assigned to me life and mercy, and your visitation has preserved my spirit.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 Though you may conceal this in your heart, yet I know that you remember everything.
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 If I have sinned, and you have spared me for an hour, why do you not endure me to be clean from my iniquity?
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 And if I should be impious, woe to me, and if I should be just, I will not lift up my head, being drenched with affliction and misery.
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 And because of pride, you will seize me like a lioness, and having returned, you torment me to an extraordinary degree.
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 You renew your testimony against me, and you multiply your wrath against me, and these punishments make war within me.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 Why did you lead me out of the womb? If only I had been consumed, so that no eye would ever see me!
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 I should have been as if I had not been: transferred from the womb to the tomb.
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Will not my few days be completed soon? Release me, therefore, so that I may lament my sorrows a little,
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 before I depart and return no more to a land that is dark and covered with the fog of death,
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 a land of misery and darkness, where the shadow of death, and nothing else but everlasting horror, dwells.
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
