Job 4
1 Then answered Eliphaz the Temanite, and said,
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 If one assay to commune with thee, wilt thou be grieved? But who can withhold himself from speaking?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 Behold, thou hast instructed many, And thou hast strengthened the weak hands.
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 Thy words have upholden him that was falling, And thou hast made firm the feeble knees.
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 But now it is come unto thee, and thou faintest; It toucheth thee, and thou art troubled.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 Is not thy fear [of God] thy confidence, [And] the integrity of thy ways thy hope?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 Remember, I pray thee, who [ever] perished, being innocent? Or where were the upright cut off?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 According as I have seen, they that plow iniquity, And sow trouble, reap the same.
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 By the breath of God they perish, And by the blast of his anger are they consumed.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 The roaring of the lion, and the voice of the fierce lion, And the teeth of the young lions, are broken.
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 The old lion perisheth for lack of prey, And the whelps of the lioness are scattered abroad.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 Now a thing was secretly brought to me, And mine ear received a whisper thereof.
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 In thoughts from the visions of the night, When deep sleep falleth on men,
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 Fear came upon me, and trembling, Which made all my bones to shake.
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 Then a spirit passed before my face; The hair of my flesh stood up.
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 It stood still, but I could not discern the appearance thereof; A form was before mine eyes: [There was] silence, and I heard a voice, [saying],
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 Shall mortal man be more just than God? Shall a man be more pure than his Maker?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 Behold, he putteth no trust in his servants; And his angels he chargeth with folly:
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 How much more them that dwell in houses of clay, Whose foundation is in the dust, Who are crushed before the moth!
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 Betwixt morning and evening they are destroyed: They perish for ever without any regarding it.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 Is not their tent-cord plucked up within them? They die, and that without wisdom.
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
