Job 30
1 But now they that are younger than I have me in derision, Whose fathers I disdained to set with the dogs of my flock.
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 Yea, the strength of their hands, whereto should it profit me? Men in whom ripe age is perished.
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 They are gaunt with want and famine; They gnaw the dry ground, in the gloom of wasteness and desolation.
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 They pluck salt-wort by the bushes; And the roots of the broom are their food.
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 They are driven forth from the midst [of men]; They cry after them as after a thief;
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 So that they dwell in frightful valleys, In holes of the earth and of the rocks.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 Among the bushes they bray; Under the nettles they are gathered together.
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 [They are] children of fools, yea, children of base men; They were scourged out of the land.
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 And now I am become their song, Yea, I am a byword unto them.
И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 They abhor me, they stand aloof from me, And spare not to spit in my face.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 For he hath loosed his cord, and afflicted me; And they have cast off the bridle before me.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 Upon my right hand rise the rabble; They thrust aside my feet, And they cast up against me their ways of destruction.
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 They mar my path, They set forward my calamity, [Even] men that have no helper.
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 As through a wide breach they come: In the midst of the ruin they roll themselves [upon me].
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Terrors are turned upon me; They chase mine honor as the wind; And my welfare is passed away as a cloud.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16 And now my soul is poured out within me; Days of affliction have taken hold upon me.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 In the night season my bones are pierced in me, And the [pains] that gnaw me take no rest.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 By [God’s] great force is my garment disfigured; It bindeth me about as the collar of my coat.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 He hath cast me into the mire, And I am become like dust and ashes.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 I cry unto thee, and thou dost not answer me: I stand up, and thou gazest at me.
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 Thou art turned to be cruel to me; With the might of thy hand thou persecutest me.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 Thou liftest me up to the wind, thou causest me to ride [upon it]; And thou dissolvest me in the storm.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 For I know that thou wilt bring me to death, And to the house appointed for all living.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24 Howbeit doth not one stretch out the hand in his fall? Or in his calamity therefore cry for help?
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 Did not I weep for him that was in trouble? Was not my soul grieved for the needy?
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 When I looked for good, then evil came; And when I waited for light, there came darkness.
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27 My heart is troubled, and resteth not; Days of affliction are come upon me.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 I go mourning without the sun: I stand up in the assembly, and cry for help.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 I am a brother to jackals, And a companion to ostriches.
Брат постах змајевима и друг совама.
30 My skin is black, [and falleth] from me, And my bones are burned with heat.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 Therefore is my harp [turned] to mourning, And my pipe into the voice of them that weep.
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
