< Hooglied 2 >

1 Maar ik ben een crocus van Sjaron, Een lelie der dalen!
Мән болсам Шарун отлиғидики зәпиран, халас; Җилғиларда өскән бир нилупәр, халас!»
2 Als een lelie tussen de doornen, Is mijn liefste onder de meisjes.
«Тикән-җиғанлар арисидики нилупәрдәк, Мана инсан қизлири арисида мениң амриғим шундақтур!».
3 Als een appelboom tussen de bomen in het woud, Is mijn beminde onder de jongemannen; Ik smacht er naar, in zijn schaduw te zitten, Zijn vrucht is zoet voor mijn mond.
«Ормандики дәрәқләр арисида өскән алма дәриғидәк, Оғул балилар арисидидур мениң амриғим. Униң сайиси астида дилим аләмчә сөйүнүп олтардим; Униң мевиси маңа шерин тетиди;
4 Brengt mij naar het huis van de wijn, Ontplooit over mij de standaard der liefde;
У мени шарапханиға елип кирди; Униң үстүмдә көтәргән туғи муһәббәттур.
5 Verkwikt mij met druivenkoeken, Versterkt mij met appels. Want ik ben krank, Ben krank van liefde!
Мени кишмиш пошкаллар билән қувәтләңлар; Алмилар билән мени йеңиландуруңлар; Чүнки муһәббәттин зәиплишип кәттим;
6 Zijn linker moet rusten onder mijn hoofd, Zijn rechter houde mij omstrengeld!
Униң сол қоли бешим астида, Униң оң қоли мени силаватиду.
7 Ik bezweer u, Jerusalems dochters, Bij de gazellen en de hinden in het veld: Wekt en lokt de liefde niet, Voordat het haar lust! ….
И Йерусалим қизлири, Җәрәнләр вә даладики маралларниң һөрмити билән, Силәргә тапилаймәнки, Муһәббәтниң вақит-саити болмиғичә, Уни ойғатмаңлар, қозғимаңлар!»
8 Maar hoor, mijn beminde! Zie, hij komt! Hij springt over de bergen, Hij huppelt over de heuvels.
«Сөйүмлүгүмниң авази! Мана, у келиватиду! Тағлардин сәкрәп, Едирлардин ойнақлап келиватиду!
9 Mijn beminde gelijkt een gazel, Of het jong van een hert. Zie, daar staat hij reeds Achter onze muur. Hij staart door het venster, En blikt door de tralies;
Мениң сөйүмлүгүм җәрән яки яш буғидәктур; Мана, у бизниң өйниң теминиң кәйнидә туриду; У деризиләрдин қарайду, У пәнҗирә-пәнҗириләрдин марап бақиду».
10 Mijn beminde heft aan, En spreekt tot mij! Sta op, mijn geliefde, Mijn schone, kom mede!
«Мениң сөйүмлүгүм маңа сөз қилип мундақ деди: — «Орнуңдин тур, амриғим, мениң гүзилим, мән билән кәткин;
11 Want zie, de winter is voorbij, De regen is voorgoed verdwenen.
Чүнки мана, қиш өтүп кәтти, Ямғур йеғип түгиди, у кетип қалди;
12 De bloemen prijken op het land, Men hoort de duiven al kirren;
Йәр йүзидә гүлләр көрүнди; Нахшилар сайраш вақти кәлди, Зиминимизда пахтәкниң садаси аңланмақта;
13 De vijg kleurt reeds zijn jonge vrucht, De wingerds bloeien en geuren. Sta op, mijn geliefde, Mijn schone, kom mede;
Әнҗир дәриғи қишлиқ әнҗирлирини пишармақта, Үзүм таллири чечәкләп өз пуриғини чачмақта; Орнуңдин тур, мениң амриғим, мениң гүзилим, мән билән кәткин!
14 Mijn duifje in de spleten der rotsen, In de holen der klippen! Laat mij zien uw gelaat, Laat mij horen uw stem; Want uw stem is zo zoet, Uw gelaat is zo lief.
Аһ мениң пахтиким, Қорам таш йериқи ичидә, Қия далдисида, Маңа авазиңни аңлатқайсән, Чүнки авазиң шерин, җамалиң йеқимлиқтур!»
15 Vangt ons de jakhalzen De kleine vossen, Die de tuinen vernielen, Ofschoon onze wijngaard al bloeit.
«Түлкиләрни тутувалайли, Йәни үзүмзарларни бузғучи кичик түлкиләрни тутувалайли; Чүнки үзүмзарлиримиз чечәклимәктә».
16 Want mijn beminde is mijn, en ik van hem: Hij is het, die in de leliën weidt,
«Сөйүмлүгүм мениңкидур, мән униңкидурмән; У нилупәрләр арисида падисини беқиватиду».
17 Totdat de dag is afgekoeld En de schaduwen vlieden! Blijf hier, mijn beminde, En doe zoals de gazel Of het jong van het hert Op de balsembergen!
«Таң атқичә, Көләңгиләр қечип йоқиғичә, Маңа қарап бурулуп кәлгин, и сөйүмлүгүм, Һиҗранлиқ тағлири үстидин сәкрәп келидиған җәрән яки буғидәк болғин!».

< Hooglied 2 >