Job 3

1 Napokon otvori Job usta i prokle dan svoj;

Po tem je Job odprl svoja usta in preklel svoj dan.

2 poče svoju besjedu i reče:

Job je spregovoril in rekel:

3 “O, ne bilo dana kad sam se rodio i noći što javi: 'Začeo se dječak!'

»Naj izgine dan, na katerega sem bil rojen in noč, v kateri je bilo rečeno: ›Tukaj je spočet fantek.‹

4 U crnu tminu dan taj nek se prometne! S visina se njega Bog ne spominjao, svjetlost sunčeva ne svijetlila mu više!

Naj bo ta dan tema. Naj ga Bog od zgoraj ne upošteva niti naj svetloba ne sije nad njim.

5 Mrak i sjena smrtna o nj se otimali, posvema ga tmina gusta prekrila, pomrčine dnevne stravom ga morile!

Naj ga tema in smrtna senca omadežujeta. Naj oblak prebiva nad njim. Naj ga straši črnina dneva.

6 O, da bi ga tama svega presvojila, nek' se ne dodaje danima godine, nek' ne ulazi u brojenje mjeseci!

Glede tiste noči naj se je polasti tema. Naj ta ne bo pridružena dnevom leta, naj ta ne pride v število mesecev.

7 A noć ona bila žalosna dovijeka, ne čulo se u njoj radosno klicanje!

Glej, naj bo ta noč osamljena, naj noben radosten glas ne pride vanjo.

8 Prokleli je oni štono dan proklinju i Levijatana probudit' su kadri!

Naj jo prekolnejo tisti, ki preklinjajo dan, ki so pripravljeni dvigniti svoje žalovanje.

9 Pomrčale zvijezde njezina svanuća, zaludu se ona vidjelu nadala, i zorinih vjeđa ne gledala nigda!

Naj bodo zvezde njene polteme temne; naj oprezujejo za svetlobo, toda nimajo nobene niti naj ne zagledajo jutranjega svitanja,

10 Što mi od utrobe ne zatvori vrata da sakrije muku od mojih očiju!

ker ta ni zaprla vrat maternice moje matere niti pred mojimi očmi ni skrila bridkosti.

11 Što nisam mrtav od krila materina, što ne izdahnuh izlazeć' iz utrobe?

Čemu nisem umrl v maternici? Zakaj nisem izročil duha, ko sem prišel iz trebuha?

12 Čemu su me dva koljena prihvatila i dojke dvije da me nejaka podoje?

Zakaj sem bil [vzet na] kolena? Ali zakaj [na] prsi, da bi sesal?

13 U miru bih vječnom počivao sada, spavao bih, pokoj svoj bih uživao

Kajti sedaj bi mirno ležal in bi bil tiho; spal bi. Potem bi počival

14 s kraljevima i savjetnicima zemlje koji su sebi pogradili grobnice,

s kralji in svetovalci zemlje, ki so zapuščene kraje gradili zase,

15 ili s knezovima, zlatom bogatima, što su kuće svoje srebrom napunili.

ali s princi, ki so imeli zlato, ki so svoje hiše napolnjevali s srebrom,

16 Ne bih bio - k'o nedonošče zakopano, k'o novorođenče što svjetla ne vidje.

ali ne bi bil kakor prezgodnji porod, kakor otročiči, ki nikoli niso videli svetlobe.

17 Zlikovci se više ne obijeste ondje, iznemogli tamo nalaze počinka.

Tam zlobni odnehajo od nadlegovanja in tam bodo izmučeni pri počitku.

18 Sužnjeve na miru tamo ostavljaju: ne slušaju više poviku stražara.

Tam jetniki počivajo skupaj. Oni ne poslušajo glasu zatiralca.

19 Malen ondje leži zajedno s velikim, rob je slobodan od gospodara svoga.

Majhni in veliki so tam in služabnik je prost pred svojim gospodarjem.

20 Čemu darovati svjetlo nesretniku i život ljudima zagorčene duše

Zakaj je svetloba dana tistemu, ki je v bedi in življenje zagrenjenemu v duši,

21 koji smrt ištu, a ona ne dolazi, i kao za blagom za njome kopaju?

ki hrepeni po smrti, toda ta ne prihaja in koplje za njo bolj kakor za skritimi zakladi,

22 Grobnom bi se humku oni radovali, klicali od sreće kad bi grob svoj našli.

ki se silno razveseljujejo in so veseli, ko lahko najdejo grob?

23 Što će to čovjeku kom je put sakriven, koga je Bog sa svih strana zapriječio?

Zakaj je svetloba dana možu, čigar pot je skrita in katerega je Bog ogradil?

24 Zato videć' hranu, uzdahnuti moram, k'o voda se moji razlijevaju krici.

Kajti moje vzdihovanje prihaja preden jem in moja rjovenja so izlita ven kakor vode.

25 Obistinjuje se moje strahovanje, snalazi me, evo, čega god se bojah.

Kajti stvar, ki sem se je silno bal, je prišla nadme in to, česar sem se bal, je prišlo k meni.

26 Pokoja ni mira meni više nema, u mukama mojim nikad mi počinka.”

Nisem bil na varnem niti nisem imel počitka niti nisem bil tiho, vendar je težava prišla.«