المَزامِير 77

١ 1 إِلَى اللهِ أَرْفَعُ صَوْتِي، إِلَى اللهِ أَصْرُخُ فَيُصْغِي إِلَيَّ.

Глас мој иде к Богу, и ја призивам Њега; глас мој иде к Богу, и Он ће ме услишити.

٢ 2 فِي يَوْمِ ضِيقِي طَلَبْتُ الرَّبَّ. انْبَسَطَتْ يَدِي طُولَ اللَّيْلِ فَلَمْ تَكِلَّ. أَبَتْ نَفْسِي الْعَزَاءَ.

У дан туге своје тражих Господа; ноћу је рука моја подигнута, и не спушта се; душа моја неће да се утеши.

٣ 3 أَذْكُرُ الرَّبَّ فَأَتَنَهَّدُ، أُنَاجِي نَفْسِي فَيُغْشَى عَلَى رُوحِي.

Помињем Бога, и уздишем; размишљам, и трне дух мој.

٤ 4 أَمْسَكْتَ أَجْفَانِي عَنِ النَّوْمِ. اعْتَرَانِي الْقَلَقُ فَعَجَزْتُ عَنِ الْكَلاَمِ.

Држим очи своје да су будне; клонуо сам, и не могу говорити.

٥ 5 فَكَّرْتُ فِي الأَيَّامِ الْقَدِيمَةِ وَفِي السِّنِينَ السَّحِيقَةِ.

Пребрајам старе дане и године од векова.

٦ 6 فِي اللَّيْلِ أَتَذَكَّرُ تَرْنِيمِي، وَأُنَاجِي قَلْبِي، وَتَجِدُّ فِي الْبَحْثِ نَفْسِي.

Опомињем се песама својих ноћу; разговарам се са срцем својим, и испитујем дух свој:

٧ 7 هَلْ إِلَى الأَبَدِ يَرْفُضُنَا الرَّبُّ وَلاَ يَرْضَى عَنَّا أَبَداً؟

"Зар ће се довека гневити на нас Господ, и неће више љубити?

٨ 8 هَلِ انْتَهَتْ رَحْمَتُهُ إِلَى الأَبَدِ؟ هَلِ انْقَطَعَتْ عَنَّا مَوَاعِيدُهُ؟

Зар је засвагда престала милост Његова, и реч се прекинула од колена на колено?

٩ 9 أَلَعَلَّ اللهَ نَسِيَ رَأْفَتَهُ؟ أَمْ حَبَسَ بِغَضَبٍ مَرَاحِمَهُ؟

Зар је заборавио милостив бити и у гневу затворио милосрђе своје?"

١٠ 10 ثُمَّ قُلْتُ: «هَذَا يُسْقِمُنِي: أَنَّ يَمِينَ اللهِ الْعَلِيِّ قَدْ تَحَوَّلَتْ (عَنَّا)»

И рекох: Жалосна је за мене ова промена деснице Вишњега.

١١ 11 أَذْكُرُ أَعْمَالَكَ يَارَبُّ. أَذْكُرُ عَجَائِبَكَ الَّتِي عَمِلْتَهَا فِي الْقَدِيمِ،

Памтим дела Господња; памтим пређашње чудо Твоје.

١٢ 12 وَأَتَأَمَّلُ جَمِيعَ أَفْعَالِكَ وَأُنَاجِي بِكُلِّ مَا صَنَعْتَهُ.

Мислио сам о свим делима Твојим, размишљао о радњи Твојој;

١٣ 13 يَااللهُ، إِنَّ طَرِيقَكَ هِيَ الْقَدَاسَةُ، فَأَيُّ إِلَهٍ عَظِيمٌ مِثْلُ اللهِ؟

Боже! Пут је Твој свет; који је Бог тако велик као Бог наш?

١٤ 14 أَنْتَ الإِلَهُ الصَّانِعُ الْعَجَائِبَ، وَقَدْ أَعْلَنْتَ قُوَّتَكَ بَيْنَ الشُّعُوبِ.

Ти си Бог, који си чинио чудеса, показивао силу своју међу народима;

١٥ 15 بِذِرَاعِكَ القَدِيرَةِ افْتَدَيْتَ شَعْبَكَ بَنِي يَعْقُوبَ وَيُوسُفَ.

Мишицом си одбранио народ свој, синове Јаковљеве и Јосифове.

١٦ 16 رَأَتْكَ الْمِيَاهُ يَااللهُ فَارْتَجَفَتْ وَاضْطَرَبَتْ أَعْمَاقُهَا أَيْضاً.

Видеше Те воде, Боже, видеше Те воде, и устрепташе, и бездане се задрмаше.

١٧ 17 سَكَبَتِ الْغُيُومُ مَاءً وَأَرْعَدَتِ السُّحُبُ، وَتَطَايَرَتْ سِهَامُكَ.

Из облака лијаше вода, облаци даваху глас, и стреле Твоје лећаху.

١٨ 18 (زَأَرَ) صَوْتُ رَعْدِكَ فِي الزَّوْبَعَةِ، فَأَضَاءَتِ الْبُرُوقُ الْمَسْكُونَةَ، وَارْتَعَدَتِ الأَرْضُ وَاهْتَزَّتْ.

Грмљаху громови Твоји по небу; муње Твоје севаху по васиљеној, земља се тресаше и њихаше.

١٩ 19 إِنَّمَا فِي الْبَحْرِ طَرِيقُكَ، وَمَسَالِكُكَ فِي الْمِيَاهِ الْغَامِرَةِ، وَآثَارُ خُطُوَاتِكَ لاَ تُتَقَصَّى.

По мору беше пут Твој, и стазе Твоје по великој води, и траг Твој не познаваше се.

٢٠ 20 هَدَيْتَ شَعْبَكَ كَقَطِيعٍ عَلَى يَدِ مُوسَى وَهَارُونَ.

Водио си народ свој као овце руком Мојсијевом и Ароновом.