< Аюп 29 >

1 Аюп баянини давамлаштуруп мундақ деди: —
Job siguió hablando.
2 «Аһ, әһвалим илгәрки айлардикидәк болсиди, Тәңри мәндин хәвәр алған күнләрдикидәк болсиди!
“¡Ojalá volviera a los viejos tiempos en que Dios me cuidaba!
3 У чағда Униң чириғи бешимға нур чачқан, Униң йоруқлуғи билән қараңғулуқтин өтүп кәткән болаттим!
Su luz brillaba sobre mí y alumbraba mi camino en la oscuridad.
4 Бу ишлар мән қиран вақтимда, Йәни Тәңри чедиримда маңа сирдаш [дост] болған вақитта болған еди!
Cuando era joven y fuerte, Dios era mi amigo y me hablaba en mi casa.
5 Һәммигә Қадир мән билән биллә болған, Мениң яш балилирим әтрапимда болған;
El Todopoderoso seguía conmigo y estaba rodeado de mis hijos.
6 Мениң басқан қәдәмлирим сериқ майға чөмүлгән; Йенимдики таш мән үчүн зәйтун май дәрияси болуп аққан;
Mis rebaños producían mucha leche, y el aceite fluía libremente de mis prensas de aceitunas.
7 Шәһәр дәрвазисиға чиққан вақтимда, Кәң мәйданда орнум тәйярланғанда,
Salí a la puerta de la ciudad y me senté en la plaza pública.
8 Яшлар мени көрүпла әйминип өзлирини чәткә алатти, Қерилар болса орнидин туратти,
Los jóvenes me veían y se apartaban del camino; los ancianos me defendían.
9 Шаһзадиләрму гәптин тохтап, Қоли билән ағзини етивалатти.
Los dirigentes guardaron silencio y se taparon la boca con las manos.
10 Ақсүйәкләрму тиничлинип, Тилини таңлийиға чапливалатти.
Las voces de los funcionarios se acallaron; se callaron en mi presencia.
11 Қулақ сөзүмни аңлисила, маңа бәхит тиләйтти, Көз мени көрсила маңа яхши гувалиқ берәтти.
“Todos los que me escuchaban me alababan; los que me veían me elogiaban,
12 Чүнки мән маңа һимайә бол дәп йелинған езилгүчиләрни, Панаһсиз қалған житим-йесирларниму қутқузуп тураттим.
porque daba a los pobres que me llamaban y a los huérfanos que no tenían quien los ayudara.
13 Һалак болай дегән киши маңа бәхит тиләйтти; Мән тул хотунниң көңлини шатландуруп нахша яңратқузаттим.
Los que estaban a punto de morir me bendijeron; hice cantar de alegría a la viuda.
14 Мән һәққанийлиқни тон қилип кийивалдим, У мени өз гәвдиси қилди. Адаләтлигим маңа йепинча һәм сәллә болған.
Siendo sincero y actuando correctamente eran lo que yo llevaba como ropa.
15 Мән корға көз болаттим, Токурға пут болаттим.
Fui como los ojos para los ciegos y los pies para los cojos.
16 Йоқсулларға ата болаттим, Маңа натонуш кишиниң дәвасиниму тәкшүрүп чиқаттим.
Fui como un padre para los pobres, y defendí los derechos de los extranjeros.
17 Мән адаләтсизниң һиңгайған чишлирини чеқип ташлайттим, Олҗисини чишлиридин елип кетәттим.
Rompí la mandíbula de los malvados y les hice soltar su presa de los dientes.
18 Һәм: «Мениң күнлирим қумдәк көп болуп, Өз угамда раһәт ичидә өлимән» дәйттим;
Pensé que moriría en casa, después de muchos años.
19 Һәм: «Йилтизим суларғичә тартилип бариду, Шәбнәм пүтүн кечичә шехимға чаплишип ятиду;
Como un árbol, mis raíces se extienden hasta el agua; el rocío se posa en mis ramas durante la noche.
20 Шөһритим һәрдайим мәндә йеңилинип туриду, Қолумдики оқяйим һәрдайим йеңи болуп туриду» дәйттим.
Siempre se me concedían nuevos honores; mi fuerza se renovaba como un arco infalible.
21 Адәмләр маңа қулақ салатти, күтүп туратти; Несиһәтлирини аңлай дәп сүкүт ичидә туратти.
“La gente escuchaba atentamente lo que yo decía; se callaba al escuchar mis consejos.
22 Мән гәп қилғандин кейин улар қайта гәп қилмайтти, Сөзлирим уларниң үстигә шәбнәм болуп чүшәтти.
Una vez que yo hablaba, no tenían nada más que decir; lo que yo decía era suficiente.
23 Улар ямғурларни күткәндәк мени күтәтти, Кишиләр [вақтида яққан] «кейинки ямғур»ни қарши алғандәк сөзлиримни ағзини ечип ичәтти!
Me esperaban como quien espera la lluvia, con la boca abierta por la lluvia de primavera.
24 Үмүтсизләнгинидә мән уларға қарап күлүмсирәйттим, Йүзүмдики нурни улар йәргә чүшурмәйтти.
Cuando les sonreía, apenas podían creerlo; mi aprobación significaba todo el mundo para ellos.
25 Мән уларға йолини таллап көрситип берәттим, Уларниң арисида каттиваш болуп олтираттим, Қошунлири арисида турған падишадәк яшайттим, Бирақ буниң билән матәм тутидиғанларға тәсәлли йәткүзгүчиму болаттим».
Decidí el camino a seguir como su líder, viviendo como un rey entre sus soldados, y cuando estaban tristes los consolaba”.

< Аюп 29 >