Job 29

1 Y tornó Job a tomar su parábola, y dijo:

Још настави Јов беседу своју и рече:

2 ¡Quién me tornase como en los meses pasados, como en los días cuando Dios me guardaba!

О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,

3 Cuando hacía resplandecer su candela sobre mi cabeza, a la luz de la cual yo caminaba en la oscuridad.

Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,

4 Como fui en los días de mi mocedad, cuando Dios era familiar en mi tienda;

Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,

5 Cuando aun el Omnipotente estaba conmigo, y mis mozos al derredor de mí;

Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,

6 Cuando yo lavaba mis caminos con manteca, y la piedra me derramaba ríos de aceite;

Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,

7 Cuando salía a la puerta a juicio, y en la plaza hacía aparejar mi silla:

Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:

8 Los mozos me veían, y se escondían, y los viejos se levantaban, y estaban en pie.

Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

9 Los príncipes detenían sus palabras, y ponían la mano sobre su boca.

Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

10 La voz de los principales se ocultaba, y su lengua se pegaba a su paladar.

Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.

11 Cuando los oídos que me oían, me llamaban bienaventurado, y los ojos que me veían, me daban testimonio;

Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми

12 Porque libraba al pobre que gritaba, y al huérfano que carecía de ayudador.

Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;

13 La bendición del que se iba a perder venía sobre mí, y al corazón de la viuda hacía cantar de alegría.

Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;

14 Vestíame de justicia, y ella me vestía como un manto, y mí toca era juicio.

У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.

15 Yo era ojos al ciego, y pies al cojo.

Око бејах слепом и нога хромом.

16 A los menesterosos era padre, y de la causa que no entendía, me informaba con diligencia.

Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

17 Y quebraba los colmillos del inicuo; y de sus dientes hacía soltar la presa.

И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

18 Y decía: En mi nido moriré, y como arena multiplicaré días.

Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.

19 Mi raíz está abierta junto a las aguas, y en mis ramas permanecerá rocío.

Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

20 Mi honra se renueva conmigo, y mi arco se renueva en mi mano.

Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

21 Oíanme y esperaban, y callaban a mi consejo.

Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.

22 Tras mi palabra no replicaban: mas mi razón destilaba sobre ellos.

После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.

23 Y esperábanme como a la lluvia, y abrían su boca como a la lluvia tardía.

Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

24 Si me reía a ellos, no lo creían; ni derribaban la luz de mi rostro.

Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.

25 Aprobaba el camino de ellos, y sentábame en cabecera; y moraba como el rey en el ejército, como el que consuela llorosos.

Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.