Psalmi 71

1 K tebi, Gospod, pribegam, sram me ne bodi nikdar.

Tebi si, Jahve, utječem, ne daj da se ikada postidim!

2 Po pravici tvoji ótmi me in oprosti me; nagni k meni uho svoje in réši me.

U pravdi me svojoj spasi i izbavi, prikloni uho k meni i spasi me!

3 Bodi mi skala, na kateri naj prebivam, kamor naj zahajam vedno; zapoved si dal, da naj se rešim, ker skala moja si in trdnjava moja.

Budi mi hrid utočišta i čvrsta utvrda spasenja: jer ti si stijena i utvrda moja.

4 Bog moj, reši me iz roke njegove, ki dela nepravično in neusmiljeno.

Bože moj, istrgni me iz ruke zlotvora, iz šake silnika i tlačitelja:

5 Ker ti si nada moja, Bog Gospod; upanje moje od moje mladosti.

jer ti si, o Gospode, ufanje moje, Jahve, uzdanje od moje mladosti!

6 Nate se opiram od poroda; od osrčja matere moje odtrgal si me tí; v tebi je hvala moja neprestano.

Na te se oslanjam od utrobe; ti si mi zaštitnik od majčina krila: u te se svagda uzdam.

7 Kakor čudo bil sem mnogim; tako si mi krepko zavetje.

Mnogima postadoh čudo, jer ti si mi bio silna pomoć.

8 Napolnijo naj se s hvalo tvojo usta moja, ves dan sè slavo tvojo.

Usta mi bijahu puna tvoje hvale, slaviše te svaki dan!

9 Ne zavrzi me o starosti času; ko peša krepost moja, ne zapústi me;

Ne zabaci me u starosti: kad mi malakšu sile, ne zapusti me!

10 Ker sovražniki moji govoré o meni, in oni, ki prežé na dušo mojo, posvetujejo se vkup,

Jer govore o meni moji dušmani, i koji me vrebaju složno se svjetuju:

11 Govoreč: Bog ga zapušča, podite in zgrabite ga; ker ni ga, da bi ga rešil.

“Bog ga je napustio; progonite ga i uhvatite jer nema tko da ga spasi!”

12 Bog, ne bivaj daleč od mene, Bog moj, na pomoč mi hiti.

O Bože, ne stoj daleko od mene, Bože moj, pohitaj mi u pomoć!

13 Osramoté se naj in poginejo nasprotniki duše moje; pokrijejo naj se z nečastjo in sramoto, kateri iščejo hudega meni.

Neka se postide i propadnu koji traže moj život; nek' se sramotom i stidom pokriju koji mi žele nesreću!

14 Jaz pa sem v nadi neprestano o vsej hvali tvoji, in bodem stanoviten.

A ja ću se uvijek uzdati, iz dana u dan hvaleć' te sve više.

15 Usta moja hočejo oznanjati pravico tvojo, vsak dan blaginjo tvojo: dasi ne znam števil njenih.

Ustima ću naviještati pravednost tvoju, povazdan pomoć tvoju: jer im ne znam broja.

16 Poprijel se bodem vsake kreposti, Bog Gospod; oznanjal bodem pravico samega tebe.

Kazivat ću silu Jahvinu, Gospode, slavit ću samo tvoju pravednost.

17 Bog, učil si me od mladosti moje, in do sedaj sem oznanjal čuda tvoja.

Bože, ti mi bijaše učitelj od mladosti moje, i sve do sada naviještam čudesa tvoja.

18 Torej tudi toliko časa, ko sem star in siv, Bog, ne zapústi me; dokler bodem oznanjal roko tvojo temu rodu, vsakemu prihodnjemu rodu krepost tvojo.

Ni u starosti, kad posijedim, Bože, ne zapusti me, da kazujem mišicu tvoju naraštaju novom i svima budućima silu tvoju,

19 Ker pravica tvoja, Bog, seza do višav; ker stvari delaš velike, Bog; kdó je tebi enak?

i pravednost tvoju, Bože, koja seže do neba, kojom učini velika djela. Bože, tko je kao ti!

20 Ker potem ko si dal, da sem izkusil stiske velike in hude, poživljaš me zopet, in iz brezen zemlje daješ da zopet vstajam.

Trpljenja mnoga i velika bacio si na me: ali ti ćeš me opet oživiti i opet me podići iz dubine zemlje.

21 Velikost mojo množiš, in ustaviš se ter me tolažiš.

Povećaj dostojanstvo moje i opet me utješi:

22 Tudi jaz te bodem slavil sè strunami, in zvestobo tvojo, moj Bog; prepeval ti bodem s citrami, o svetnik Izraelov!

A ja ću uz harfu slaviti tvoju vjernost, o Bože, svirat ću ti u citaru, Sveče Izraelov!

23 Pevale bodo ustne moje, ko ti bodem prepeval, in duša moja, k si jo otél.

Moje će usne klicati pjevajuć' tebi i moja duša koju si spasio.

24 Tudi jezik moj bode vsak dan oznanjal pravico tvojo, ker bodo se sramovali, ker sè sramoto bodo obliti, ki iščejo hudega meni.

I moj će jezik svagda slaviti pravdu tvoju, jer su postiđeni i posramljeni oni što traže moju nesreću.