Песма над песмама 2

1 Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.

Já jsem růže Sáronská, a lilium při dolinách.

2 Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.

Jako lilium mezi trním, tak přítelkyně má mezi pannami.

3 Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.

Jako jabloň mezi dřívím lesním, tak milý můj mezi mládenci. V stínu jeho žádostiva jsem byla seděti, a sedímť; nebo ovoce jeho sladké jest ústům mým.

4 Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.

Uvedl mne na hody, maje za korouhev lásku ke mně.

5 Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.

Očerstvětež mne těmi flašemi, posilňte mne těmi jablky, nebo umdlévám milostí,

6 Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.

Levice jeho pod hlavou mou, a pravicí svou objímá mne.

7 Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

Zavazujiť vás přísahou, dcery Jeruzalémské, skrze srny a laně polní, abyste nebudily a nevyrážely ze sna milého mého, dokudž by nechtěl.

8 Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.

Hlas milého mého, aj, onť se béře, skáče po těch horách, poskakuje na těch pahrbcích.

9 Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.

Podobný jest milý můj srně aneb mladému jelenu; aj, on stojí za stěnou naší, vyhlédá z oken, patří skrze mříži.

10 Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.

Ozval se milý můj, a řekl mi: Vstaň, přítelkyně má, krásná má, a poď.

11 Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.

Nebo aj, zima pominula, prška přestala a odešla.

12 Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.

Kvítíčko se ukazuje po zemi, čas prozpěvování přišel, a hlas hrdličky slyší se v krajině naší.

13 Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.

Fík vypustil holičky své, a réví rozkvetlé vydalo vůni. Vstaniž, přítelkyně má, krásná má, a poď.

14 Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.

Holubičko má, v rozsedlinách skalních, v skrýši příkré, ukaž mi oblíčej svůj, nechať slyším hlas tvůj; nebo hlas tvůj libý jest, a oblíčej tvůj žádostivý.

15 Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.

Zlapejte nám lišky, lišky maličké, ješto škodu dělají na vinicích, poněvadž vinice naše kvete.

16 Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.

Milý můj jest můj, a já jeho, jenž pase mezi lilium.

17 Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.

Ažby zavítal ten den, a utekli by stínové ti, navratiž se, připodobni se, milý můj, srně neb mladému jelenu na horách Beter.