Марко 4
1 И опет поче учити код мора, и скупише се око Њега људи многи тако да мора ући у лађу, и седети на мору; а народ сав беше на земљи крај мора.
Ie niorotse nañoke añ’olon-driake eo indraike le akore ty hamaron-dahialeñe nihipoke ama’ey kanao nijon-dakañe le niambesatse an-driake ey, vaho tañ’ olotse, an-tamboho ey i màroy.
2 И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој:
Le nitaroña’e raha maro am-pandrazàñañe, vaho hoe re te nañoke:
3 Слушајте: ево изиђе сејач да сеје.
Inao: Teo te niavotse mb’eo ty mpandrara-tabiry handrarake.
4 И кад сејаше, догоди се да једно паде украј пута, и дођоше птице и позобаше га.
Ie nandrarake, le nipoke añ’ olon-dalañe eo ty ila’e vaho nimb’eo o voroñeo nitsimok’ aze.
5 А друго паде на каменито место где не беше много земље; и одмах изниче; јер не беше у дубину земље:
Ty ila’e nipoke ami’ty lamilamy marivo tane, le nitiry aniany, amy te tsy nilaleke i taney,
6 А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше корена, усахну.
ie nanjirike i àndroy, le nimae, vaho niforejeje amy te tsy niam-bahatse.
7 И друго паде у трње; и нарасте трње и удави га, и не донесе род.
Nipoke am-patike ao ka ty ila’e, le nitiram-patike nampidageañe aze vaho tsy namoa.
8 И друго паде на земљу добру; и даваше род који је напредовао и растао и доносио по тридесет и по шездесет и по сто.
Ty ila’e nipoke an-tane hoba, le nitiry naho nandrevake vaho namokatse, teo ty telo-polo, teo ty enem-polo, vaho teo ty zato.
9 И рече: Ко има уши да чује нека чује.
Le hoe re: Ze aman-dravembia mahajanjiñe, Mijanjiña.
10 А кад оста сам, запиташе Га који беху с Њим и са дванаесторицом за ову причу.
Ie nitolake, le nañontanea’ o mpiama’eo naho i folo ro’amby rey i nirazañe’ey,
11 И рече им: Вама је дано да знате тајне царства Божјег, а онима напољу све у причама бива;
vaho nanoa’e ty hoe: Inahareo ro nitolorañe ty tafatoño’ i Fifehean’ Añaharey, le hene razañeñe o alafe’eo
12 Да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се не опросте греси.
soa te: ie miisake, ro hañisake fe tsy hahaoniñe; ie mitsendreñe, ro hijanjiñe, fe tsy haharendreke; ke hitolike, vaho ho hahàñe o tahi’iareoo.
13 И рече им: Зар не разумете ову причу? А како ћете све приче разумети?
Le hoe re tam’ iereo: Tsy nirendre’ areo hao i ohatse zay? aa le akore ty haharendreha’ areo o fandrazañañe iabio?
14 Сејач реч сеје.
Mandrarake o tsarao i mpandrarakey.
15 А оно су крај пута, где се сеје реч и кад је чују одмах дође сотона и отме реч посејану у срцима њиховим.
O añ’olon-dalañeo, amy nandrarahañe i tsaraiy, ie mijanjiñe, pok’eo aniany i mpañìnjey manoitse i tsara nararake am’ iareoy.
16 Тако су и оно што се сеје на каменитим местима, који кад чују реч одмах је приме с радошћу;
Manahake zay o nararake am-batovatoeñeo, ie mahatsendreñe i tsaray le mandrambe aze an-kaehake amy zao;
17 Али немају корена у себи, него су непостојани, па кад буде до невоље или их потерају речи ради, одмах се саблазне.
f’ie tsy amam-bahatse, le aniany avao te mitojeha ty hasilofañe ndra ty fampisoañañe ty amy tsaray le torifike iareo.
18 А оно су што се у трњу сеје који слушају реч,
I nararake am-patike ao rezay, le o mijanjiñe i tsaraio,
19 Али бриге овог света и превара богатства и остале сласти уђу и загуше реч, и без рода остане. (aiōn g165)
fe mitsamoake ao ty fihakahaka’ ty tane toy, naho ty hakalitaha’ o varao, naho ty hatea-raha ila’e, ze mahadageañe i tsaray tsy hamokatse. (aiōn g165)
20 А оно су што се на доброј земљи сеје који слушају реч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.
O retoañe nararake an-tane soao, le mijanjiñe i tsaray naho mandrambe aze vaho mamokatse: eo ty telo-polo, eo ty enem-polo, vaho eo ty zato.
21 И говораше им: Еда ли се свећа ужиже да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак метне?
Le hoe re tam’ iereo: Endeseñe ho rongonan-karoñe hao ty jiro? ke hazilike ambane fandreañe ao? tsy hàmake t’ie apoke am-panampezan-jiro ey hao?
22 Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити има шта сакривено што неће изаћи на видело.
Toe tsy ao ty naetake ze tsy ho bentareñe, vaho tsy ao ty nitsikoeñe ze tsy ho boraheñe.
23 Ако има ко уши да чује нека чује.
Ze aman-dravembia hijanjiñe, Mijanjiña.
24 И говораше им: Памтите шта чујете: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате.
Le hoe re tam’ iereo: Ereñereo o janjiñe’ areoo; fa ami’ty fañarànañe añaràna’ areo ro añarànañe ama’ areo vaho ho tompeañe ama’areo mijanjiñe.
25 Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.
Ho tovoñeñe ze manañe, fa ami’ty tsy manañe ndra ty kedekedek’ ama’e ro sintoneñe.
26 И говораше им: Тако је царство Божје као човек кад баци семе у земљу;
Le hoe re: Razañeñe amy t’indaty mandrarake tabiry an-tane eo i Fifehean’ Añaharey,
27 И спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да не зна он.
mirotse re te haleñe naho mitroatse boak’ andro; mitiry naho mitombo i tabiriy, fe tsy apota’e te manao akore.
28 Јер земља сама од себе најпре донесе траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.
Mampitiry ho aze i taney: i losoy aolo, le i toka-tsofi’ey, vaho zay o voa’e matoe an-doha’eo.
29 А кад сазре род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.
Ie rifo le ahitri’e i mesoy fa tondroke ty fitatahañe.
30 И говораше: Какво ћемо казати да је царство Божје? Или у каквој ћемо га причи исказати?
Hoe ka re: Inoñe ty handrazañan-tika i Fifehean’ Añaharey? Ohatse manao akore ty ampidodean-tika aze?
31 Оно је као зрно горушичино које кад се посеје у земљу мање је од свих семена на земљи;
Ampanahafeñe ami’ty voa-nonoke, ie amboleañ’ an-tane ro kede amy ze tabiry an-tane atoy;
32 А кад се посеје, узрасте и буде веће од свег поврћа, и пусти гране велике да могу у његовом хладу птице небеске живети.
f’ie tongisañe, le mitiry naho midorenake mandikoatse ze hatae an-tetek’ao vaho ampandrevahe’e tsampañe hanoa’ o voron-dikerañeo traño añ’alo’e ao.
33 И таквим многим причама казиваше им реч, колико могаху слушати.
Maro ty fandrazañañe nitsarae’e hoe zay ty amy nahafijanjiña’ iareo.
34 А без прича не говораше им ни речи. А ученицима посебно казиваше све.
Le tsy nitaroña’e naho tsy am-pandrazañañe avao; ie nitolake vaho nampalange ze he’e amo mpiama’eo.
35 И рече им онај дан увече: Хајдемо на оне стране.
Ie niroñe ho hariva i àndroy, le hoe re am’iereo: Antao hitsake mb’andafe eñe.
36 И отпустивши народ узеше Га како беше у лађи; а и друге лађе беху с Њим.
Nienga i lahialeñey iereo naho nendesen-dre, ie tan-dakañe ao avao. Nindre lia ama’e ka ty lakañe ila’e.
37 И постаде велика олуја; и валови тако заливаху у лађу да се већ напуни.
Nikofaok’ amy zao ty tio-bey, le trinabotrabo’ o onjao i lakañey, ie nañaly ho pea.
38 А Он на крми спаваше на узглављу; и пробудише Га, и рекоше Му: Учитељу! Зар Ти не мариш што гинемо?
Tam-boli’ i lakañey re nirotse añ-akalañe, le nampivañoneñe ami’ty hoe: O Talè, tsy ahoa’o hao t’ie òpo?
39 И уставши запрети ветру, и рече мору: Ћути, престани. И утоли ветар, и постаде тишина велика.
Nitroatse re nitrevoke i tiokey naho nanao ty hoe amy riakey, Manintsiña, mipendreña. Le nijihetse i tiokey vaho nipendreñe ami’ty do’e.
40 И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере.
Le hoe re tam’ iereo: Ino ty ihembaña’ areo? Mboe tsy am-patokisañe hao?
41 И уплашише се врло, и говораху један другом: Ко је Овај, дакле, да Га и ветар и море слушају?
F’ie nianifañe, nifanao ty hoe: Ondaty manao akore v’itoio, te ivohora’ i tiokey naho i riakey!
