Књига о Јову 9

1 А Јов одговори и рече:

Odpověděv pak Job, řekl:

2 Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?

I ovšem vím, žeť tak jest; nebo jak by mohl člověk spravedliv býti před Bohem silným?

3 Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.

A chtěl-li by se hádati s ním, nemohl by jemu odpovědíti ani na jedno z tisíce slov.

4 Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?

Moudrého jest srdce a silný v moci. Kdo zatvrdiv se proti němu, pokoje užil?

5 Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;

On přenáší hory, než kdo shlédne, a podvrací je v prchlivosti své.

6 Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;

On pohybuje zemí z místa jejího, tak že se třesou sloupové její.

7 Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;

On když zapovídá slunci, nevychází, a hvězdy zapečeťuje.

8 Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;

On roztahuje nebe sám, a šlapá po vlnách mořských.

9 Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;

On učinil Arktura, Oriona, Kuřátka a hvězdy skryté na poledne.

10 Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.

On činí věci veliké, a to nevystižitelné a divné, jimž není počtu.

11 Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.

Ano jde-li mimo mne, tedy nevidím; ovšem když pomíjí, neznamenám ho.

12 Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?

Tolikéž jestliže co uchvátí, kdo mu to rozkáže navrátiti? Kdo dí jemu: Co činíš?

13 Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.

Nezdržel-li by Bůh hněvu svého, klesli by před ním spolu spuntovaní, jakkoli mocní.

14 А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?

Jakž bych já tedy jemu odpovídati, a jaká slova svá proti němu vyhledati mohl?

15 Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.

Kterémuž, bych i spravedliv byl, nebudu odpovídati, ale před soudcím svým pokořiti se budu.

16 Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.

Ač bych pak i volal, a on mi se ozval, neuvěřím, aby vyslyšel hlas můj,

17 Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.

Poněvadž vichřicí setřel mne, rozmnožil rány mé bez příčiny.

18 Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.

Aniž mi dá oddechnouti, ale sytí mne hořkostmi.

19 Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?

Obrátil-li bych se k moci, aj, onť jest nejsilnější; pakli k soudu, kdo mi rok složí?

20 Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.

Jestliže se za spravedlivého stavěti budu, ústa má potupí mne; pakli za upřímého, převráceného mne býti ukáží.

21 Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.

Jsem-li upřímý, nebudu věděti toho; nenáviděti budu života svého.

22 Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.

Jediná jest věc, pročež jsem to mluvil, že upřímého jako bezbožného on zahlazuje.

23 Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.

Jestliže bičem náhle usmrcuje, zkušování nevinných se posmívá;

24 Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?

Země dána bývá v ruku bezbožného, tvář soudců jejich zakrývá: jestliže ne on, kdož jiný jest?

25 Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.

Dnové pak moji rychlejší byli nežli posel; utekli, aniž viděli dobrých věcí.

26 Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.

Pominuli jako prudké lodí, jako orlice letící na pastvu.

27 Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;

Dím-li: Zapomenu se na své naříkání, zanechám horlení svého, a posilím se:

28 Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.

Lekám se všech bolestí svých, vida, že mne jich nezprostíš.

29 Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?

Jestli jsem bezbožný, pročež bych nadarmo pracoval?

30 Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,

Ano bych se i umyl vodou sněžnou, a očistil mýdlem ruce své,

31 Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.

Tedy v jámě pohřížíš mne, tak že se ode mne zprzní i to roucho mé.

32 Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;

Nebo Bůh není člověkem jako já, jemuž bych odpovídati mohl, a abychom vešli spolu v soud.

33 Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.

Aniž máme prostředníka mezi sebou, kterýž by rozhodl nás oba.

34 Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;

Kdyby odjal ode mne prut svůj, a strach jeho aby mne nekormoutil,

35 Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.

Tehdáž bych mluvil, a nebál bych se, poněvadž není toho tak při mně.