Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
L'homme n'a-t-il pas sur la terre un service de soldat, et ses jours ne sont-ils pas comme ceux d'un mercenaire?
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Comme un esclave, il soupire après l'ombre, et, comme un mercenaire, il attend son salaire.
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
Ainsi j'ai reçu en partage des mois de déception, et l'on m'a assigné des nuits de fatigue.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
Si je suis couché, je dis: Quand me lèverai-je? Quand finira la nuit? Et je suis rassasié d'inquiétudes jusqu'au point du jour.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Ma chair est couverte de vermine et d'écailles terreuses; ma peau se crevasse et coule.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
Mes jours ont passé plus légers que la navette du tisserand, et ils se consument sans espoir.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Considère que ma vie est un souffle, et que mon œil ne reverra plus le bonheur.
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
L'œil qui me voit, ne m'apercevra plus; tes yeux me chercheront, et je ne serai plus.
La nuée se dissipe et s'en va, ainsi celui qui descend aux enfers n'en remontera pas. (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
Il ne reviendra plus dans sa maison, et son lieu ne le reconnaîtra plus.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
C'est pourquoi, je ne retiendrai point ma bouche, je parlerai dans la détresse de mon esprit, je me plaindrai dans l'amertume de mon âme.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Suis-je une mer? Suis-je un monstre marin, pour que tu poses autour de moi une garde?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Quand je dis: Mon lit me consolera; ma couche me soulagera de ma peine;
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
Alors, tu me terrifies par des songes, et tu m'épouvantes par des visions.
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
Ainsi j'aime mieux étouffer, j'aime mieux mourir que conserver mes os.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
Je suis ennuyé de la vie. Je ne vivrai pas toujours. Retire-toi de moi, car mes jours sont un souffle.
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
Qu'est-ce que l'homme pour que tu en fasses un si grand cas, pour que tu prennes garde à lui?
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
Pour que tu l'inspectes tous les matins, pour que tu le scrutes à chaque instant?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
Quand finiras-tu de me regarder? Ne me lâcheras-tu pas, pour que j'avale ma salive?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Si j'ai péché, que t'ai-je fait, à toi, ô surveillant des hommes! Pourquoi m'as-tu mis en butte à tes coups, et suis-je à charge à moi-même?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Et pourquoi ne pardonnes-tu pas mon péché, et ne fais-tu pas disparaître mon iniquité? Car je vais maintenant me coucher dans la poussière; tu me chercheras, et je ne serai plus.
