Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
Does not man have hard labor on earth? Are not his days like the days of a hired man?
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Like a slave earnestly desires the shadows of evening, like a hired man looks for his wages—
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
so I have been made to endure months of misery; I have been given trouble-filled nights.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
When I lie down, I say to myself, 'When will I get up and when will the night be gone?' I am full of tossing to and fro until the day's dawning.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
My flesh is clothed with worms and clods of dust; the sores in my skin harden up and then dissolve and run afresh.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
My days are swifter than a weaver's shuttle; they pass without hope.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
God, call to mind that my life is only a breath; my eye will no more see good.
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
The eye of God, who sees me, will see me no more; God's eyes will be on me, but I will not exist.
As a cloud is consumed and vanishes away, so he who goes down to Sheol will come up no more. (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
He will return no more to his house; neither will his place know him again.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
Therefore I will not restrain my mouth; I will speak in the anguish of my spirit; I will complain in the bitterness of my soul.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Am I the sea or a sea monster that you place a guard over me?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
When I say, 'My bed will comfort me, and my couch will ease my complaint,'
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
then you scare me with dreams and terrify me through visions,
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
so that I would choose strangling and death rather than preserving these bones of mine.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
I loathe my life; I would not wish to always be alive; let me alone for my days are useless.
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
What is man that you should pay attention to him, that you should set your mind on him,
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
that you should observe him every morning and test him every moment?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
How long will it be before you look away from me, before you let me alone long enough for me to swallow down my own saliva?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Even if I have sinned, what would that do to you, you who watch men? Why have you made a target of me, so that I am a burden for you?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Why do you not pardon my transgression and take away my iniquity? For now will I lie down in the dust; you will seek me carefully, but I will not exist.”
