Књига о Јову 4
1 Тада одговори Елифас Теманац и рече:
Then responded Eliphaz the Temanite, and said: —
2 Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
If one attempt a word unto thee, wilt thou be impatient? But, to restrain speech, who, can endure?
3 Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
Lo! thou hast admonished many, and, slack hands, hast thou been wont to uphold:
4 Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
Him that was stumbling, have thy words raised up, and, sinking knees, hast thou strengthened.
5 А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
But, now, it cometh upon thee, and thou despairest, It smiteth even thee, and thou art dismayed.
6 Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
Is not, thy reverence, thy confidence? And is not, thy hope, the very integrity of thy ways?
7 Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
Remember, I pray thee, who, being innocent, hath perished, or when, the upright, have been cut off.
8 Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
So far as I have seen, They who plow for iniquity and sow misery, reap the same:
9 Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
By the blast of GOD, they perish, And, by the breath of his nostrils, are they consumed:
10 Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
[Notwithstanding] the roaring of the lion, and the noise of the howling lion, yet, the teeth of the fierce lions, are broken:
11 Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
The strong lion perishing for lack of prey, Even the whelps of the lioness, are scattered.
12 Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
But, unto me, something was brought by stealth, —and mine ear caught a whispering of the same:
13 У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
When there were thoughts, from visions of the night, —When deep sleep falleth upon men,
14 Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
Dread, came upon me, and trembling, The multitude of my bones, it put in dread:
15 И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
Then, a spirit, over my face, floated along, The hair of my flesh bristled-up:
16 Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
It stood still, but I could not distinguish its appearance, I looked, but there was no form before mine eyes, —A whispering voice, I heard: —
17 Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
Shall, mortal man, be more just than GOD? Or a man be more pure than, his Maker?
18 Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
Lo! in his own servants, he trusteth not, and, his own messengers, he chargeth with error:
19 А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
How much more the dwellers in houses of clay, which, in the dust, have their foundation, which are crushed sooner than a moth:
20 Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
Betwixt morning and evening, are they broken in pieces, With none to save, they utterly perish:
21 Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
Is not their tent-rope within them, torn away? They die, disrobed of wisdom!
