Књига о Јову 31
1 Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
Smlouvu jsem učinil s očima svýma, a proč bych hleděl na pannu?
2 Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
Nebo jaký jest díl od Boha s hůry, aneb dědictví od Všemohoucího s výsosti?
3 Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
Zdaliž zahynutí nešlechetnému a pomsta zázračná činitelům nepravosti připravena není?
4 Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
Zdaliž on nevidí cest mých, a všech kroků mých nepočítá?
5 Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
Obíral-li jsem se s neupřímostí, a chvátala-li ke lsti noha má:
6 Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
Nechť mne zváží na váze spravedlnosti, a přezví Bůh upřímost mou.
7 Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
Uchýlil-li se krok můj s cesty, a za očima mýma odešlo-li srdce mé, a rukou mých chytila-li se jaká poškvrna:
8 Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
Tedy co naseji, nechť jiný sní, a výstřelkové moji ať jsou vykořeněni.
9 Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
Jestliže se dalo přivábiti srdce mé k ženě, a u dveří bližního svého činil-li jsem úklady:
10 Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
Nechť mele jinému žena má, a nad ní ať se schylují jiní.
11 Јер је то грдило и безакоње за судије.
Neboť jest to nešlechetnost, a nepravost odsudku hodná.
12 Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
Oheň ten zajisté by až do zahynutí žral, a všecku úrodu mou vykořenil.
13 Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
Nechtěl-li jsem státi k soudu s služebníkem svým aneb děvkou svou v rozepři jejich se mnou?
14 Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
Nebo co bych činil, kdyby povstal Bůh silný? A kdyby vyhledával, co bych odpověděl jemu?
15 Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
Zdali ten, kterýž mne v břiše učinil, neučinil i jeho? A ne sformoval nás hned v životě jeden a týž?
16 Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
Odepřel-li jsem žádosti nuzných, a oči vdovy jestliže jsem kormoutil?
17 И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
A jedl-li jsem skyvu svou sám, a nejedl-li i sirotek z ní?
18 Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
Poněvadž od mladosti mé rostl se mnou jako u otce, a od života matky své býval jsem vdově za vůdce.
19 Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
Díval-li jsem se na koho, že by hynul, nemaje šatů, a nuzný že by neměl oděvu?
20 Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
Nedobrořečila-li mi bedra jeho, že rounem beranů mých se zahřel?
21 Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
Opřáhl-li jsem na sirotka rukou svou, když jsem v bráně viděl pomoc svou:
22 Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
Lopatka má od svých plecí nechť odpadne, a ruka má z kloubu svého ať se vylomí.
23 Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
Nebo jsem se bál, aby mne Bůh nesetřel, jehož bych velebnosti nikoli neznikl.
24 Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
Skládal-li jsem v zlatě naději svou, aneb hrudě zlata říkal-li jsem: Doufání mé?
25 Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
Veselil-li jsem se z toho, že bylo rozmnoženo zboží mé, a že ho množství nabyla ruka má?
26 Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
Hleděl-li jsem na světlost slunce svítícího, a na měsíc spanile chodící,
27 И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
Tak že by se tajně dalo svésti srdce mé, a že by líbala ústa má ruku mou?
28 И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
I toť by byla nepravost odsudku hodná; neboť bych tím zapíral Boha silného nejvyššího.
29 Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
Radoval-li jsem se z neštěstí toho, kterýž mne nenáviděl, a plésal-li jsem, když se mu zle vedlo?
30 Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
Nedopustilť jsem zajisté hřešiti ani ústům svým, abych zlořečení žádal duši jeho.
31 Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
Jestliže neříkala čeládka má: Ó by nám dal někdo masa toho; nemůžeme se ani najísti?
32 Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
Nebo vně nenocoval host, dvéře své pocestnému otvíral jsem.
33 Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
Přikrýval-li jsem jako jiní lidé přestoupení svá, skrývaje v skrýši své nepravost svou?
34 Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
A ač bych byl mohl škoditi množství velikému, ale pohanění rodů děsilo mne; protož jsem mlčel, nevycházeje ani ze dveří.
35 О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
Ó bych měl toho, kterýž by mne vyslyšel. Ale aj, totoť jest znamení mé: Všemohoucí sám bude odpovídati za mne, a kniha, kterouž sepsal odpůrce můj.
36 Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
Víť Bůh, nenosil-li bych ji na rameni svém, neotočil-li bych ji sobě místo koruny.
37 Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
Počet kroků svých oznámil bych jemu, jako kníže přiblížil bych se k němu.
38 Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
Jestliže proti mně země má volala, tolikéž i záhonové její plakali,
39 Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
Jídal-li jsem úrody její bez peněz, a duši držitelů jejich přivodil-li jsem k vzdychání:
40 Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
Místo pšenice nechť vzejde trní, a místo ječmene koukol. Skonávají se slova Jobova.
