Књига о Јову 30

1 А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.

Ныне же поругашамися малейшии: ныне учат мя от части, ихже отцев уничтожах, ихже не вменях достойными псов моих стад.

2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.

Крепость же рук их во что мне бысть? У них погибаше скончание.

3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;

В скудости и гладе безплоден: иже бежаху в безводное вчера сотеснение и бедность:

4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.

иже обхождаху былие в дебрех, имже былие бяше брашно, безчестнии же и похуленнии, скудни всякаго блага, иже и корение древес жваху от глада великаго.

5 Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.

Восташа на мя татие,

6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.

ихже домове беша пещеры каменны:

7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.

от среды доброгласных возопиют, иже под хврастием дивиим живяху:

8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.

безумных сынове и безчестных, имя и слава угашена на земли.

9 И њима сам сада песма, и постах им прича.

Ныне же гусли есмь аз им, и мене в притчу имут:

10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.

возгнушалися же мною отступивше далече, ни лица моего пощадеша от плюновения.

11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.

Отверз бо тул Свой уязви мя, и узду устам моим наложи.

12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.

На десную отрасли восташа, нозе свои простроша и путесотвориша на мя стези пагубы своея.

13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.

Сотрошася стези моя, совлекоша бо ми одежду.

14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.

Стрелами своими устрели мя: сотвори ми, якоже восхоте: в болезнех скисохся, обращаются же ми скорби.

15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.

Отиде ми надежда якоже ветр, и якоже облак спасение мое.

16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.

И ныне на мя излиется душа моя: и одержат мя дние печалей:

17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.

нощию же кости моя смятошася, жилы же моя разслабеша.

18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.

Многою крепостию ятся за ризу мою: якоже ожерелие ризы моея объя мя.

19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.

Вменяеши же мя равна брению, в земли и пепеле часть моя.

20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.

Возопих же к Тебе, и не услышал мя еси: сташа же и смотриша на мя.

21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.

Наидоша же на мя без милости, рукою крепкою уязвил мя еси:

22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.

вчинил же мя еси в болезнех и отвергл еси мя от спасения.

23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.

Вем бо, яко смерть мя сотрет: дом бо всякому смертну земля.

24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.

Аще бы возможно было, сам бых себе убил, или молил бых иного, дабы ми то сотворил.

25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?

Аз же о всяцем немощнем восплакахся, воздохнух же видев мужа в бедах.

26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.

Аз же ждах благих, и се, сретоша мя паче дние зол.

27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.

Чрево мое воскипе и не умолчит: предвариша мя дние нищеты.

28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.

Стеня ходих без обуздания, стоях же в соборе вопия.

29 Брат постах змајевима и друг совама.

Брат бых сиринам, друг же птичий.

30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.

Кожа же моя помрачися вельми, и кости моя сгореша от зноя.

31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.

Обратишася же в плачь гусли моя, песнь же моя в рыдание мне.