Књига о Јову 24
1 Зашто Свемогућем нису сакривена времена? И који Га знају, не виде дана Његових?
Hvorfor lar den Allmektige aldri sine straffetider komme? Og hvorfor får de som kjenner ham, ikke se hans dager?
2 Међе помичу безбожни, отимају стадо и пасу;
Folk flytter grenseskjell; de raner fe og fører det på beite.
3 Магарца сиротама одгоне; у залогу узимају вола удовици;
Farløses asen driver de bort; enkens okse tar de i pant.
4 Сиромахе одбијају с пута; убоги у земљи крију се сви.
Fattigfolk trenger de ut av veien; alle de saktmodige i landet må skjule sig.
5 Гле, као дивљи магарци у пустињи излазе на посао свој устајући рано на плен; пустиња је храна њима и деци њиховој.;
Ja, som villesler i ørkenen går de ut til sin gjerning og leter efter føde; ødemarken gir dem brød til barna.
6 Жању њиву и беру виноград који није њихов;
På marken høster de den ugudeliges fôr, og i hans vingård holder de efterhøst.
7 Гола нагоне да ноћује без хаљине, који се немају чим покрити по зими,
Nakne overnatter de uten klær og uten dekke i kulden.
8 Окисли од пљуска у гори, немајући заклона, привијају се к стени.
Av skyllregnet på fjellet blir de våte, og fordi de ikke har noget annet ly, trykker de sig inn til berget.
9 Грабе сироче од дојке и са сиромаха скидају залог.
Den farløse rives bort fra mors bryst, og armingens klær blir tatt som pant.
10 Голог остављају да иде без хаљине, и оне који носе снопове да гладују.
Nakne går de, uten klær, og sultne bærer de kornbånd.
11 Који међу њиховим зидовима уље цеде и грожђе у кацама газе, подносе жеђ.
Mellem de ugudeliges murer perser de olje; de treder vinpersene og tørster.
12 Људи у граду уздишу, и душе побијених вичу, а Бог не укида то.
Fra byen lyder døendes stønn, og de hårdt sårede skriker om hjelp; men Gud enser ikke slik urett.
13 Они се противе светлости, не знају за путеве њене и не стају на стазама њеним.
Andre er fiender av lyset; de kjenner ikke dets veier og holder sig ikke på dets stier.
14 Зором устајући крвник убија сиромаха и убогог; а ноћу је као лупеж.
Før dag står morderen op, slår ihjel den som er arm og fattig, og om natten er han som tyven.
15 И око курварово пази на сумрак говорећи: Да ме око не види. И сакрива лице.
Horkarlens øie speider efter skumringen; han sier: Intet øie ser mig, og han dekker sitt ansikt til.
16 Прокопавају по мраку куће, које обдан себи забележе; не знају за светлост.
I mørket bryter de inn i husene, om dagen lukker de sig inne; lyset vil de ikke vite av.
17 Јер је зора њима свима сен смртни; ако их ко позна, страх их је сена смртног.
For nattens mørke er morgen for dem alle; de er velkjente med nattemørkets redsler.
18 Брзи су као поврх воде, проклет је део њихов на земљи; неће видети пута виноградског.
Hastig rives de med av strømmen; forbannet blir deres arvedel i landet; de ferdes ikke mere på veien til vingårdene.
Tørke og hete sluker snevann, dødsriket dem som synder. (Sheol h7585)
20 Заборавља их утроба материна, слатки су црвима, не спомињу се више; као дрво скршиће се неправедник.
Hans mors liv glemmer ham, makken fortærer ham med lyst, ingen minnes ham mere, og ondskapen blir som et splintret tre.
21 Здружује с њим нероткињу која не рађа, и удовици не чини добра.
Slik går det med den som har plyndret den ufruktbare, som ikke fødte, og aldri har gjort godt mot enker.
22 Граби јаке својом силом; остане ли који, не узда се у живот свој.
Men Gud opholder voldsmennene lenge med sin kraft; de reiser sig igjen, skjønt de mistvilte om livet.
23 Да му Бог да у шта ће се поуздати; али очи Његове пазе на њихове путе.
Han lar dem leve i trygghet og støtter dem; hans øine våker over deres veier.
24 Узвисе се за мало, па их нема; падају и гину као сви други, и као врх од класа одсецају се.
De stiger høit; en liten stund, så er de ikke mere; de segner og dør som alle andre, og som aks-toppen skjæres de av.
25 Није ли тако? Ко ће ме утерати у лаж и обратити у ништа речи моје?
Og er det nu ikke så, hvem gjør mig da til løgner og mitt ord til intet?
