Књига о Јову 19

1 А Јов одговори и рече:

ὑπολαβὼν δὲ Ιωβ λέγει

2 Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?

ἕως τίνος ἔγκοπον ποιήσετε ψυχήν μου καὶ καθαιρεῖτε με λόγοις

3 Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?

γνῶτε μόνον ὅτι ὁ κύριος ἐποίησέ με οὕτως καταλαλεῖτέ μου οὐκ αἰσχυνόμενοί με ἐπίκεισθέ μοι

4 Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.

ναὶ δὴ ἐπ’ ἀληθείας ἐγὼ ἐπλανήθην παρ’ ἐμοὶ δὲ αὐλίζεται πλάνος λαλῆσαι ῥῆμα ὃ οὐκ ἔδει τὰ δὲ ῥήματά μου πλανᾶται καὶ οὐκ ἐπὶ καιροῦ

5 Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,

ἔα δὲ ὅτι ἐπ’ ἐμοὶ μεγαλύνεσθε ἐνάλλεσθε δέ μοι ὀνείδει

6 Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.

γνῶτε οὖν ὅτι ὁ κύριός ἐστιν ὁ ταράξας ὀχύρωμα δὲ αὐτοῦ ἐπ’ ἐμὲ ὕψωσεν

7 Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.

ἰδοὺ γελῶ ὀνείδει καὶ οὐ λαλήσω κεκράξομαι καὶ οὐδαμοῦ κρίμα

8 Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.

κύκλῳ περιῳκοδόμημαι καὶ οὐ μὴ διαβῶ ἐπὶ πρόσωπόν μου σκότος ἔθετο

9 Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.

τὴν δὲ δόξαν ἀπ’ ἐμοῦ ἐξέδυσεν ἀφεῖλεν δὲ στέφανον ἀπὸ κεφαλῆς μου

10 Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.

διέσπασέν με κύκλῳ καὶ ᾠχόμην ἐξέκοψεν δὲ ὥσπερ δένδρον τὴν ἐλπίδα μου

11 Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.

δεινῶς δέ μοι ὀργῇ ἐχρήσατο ἡγήσατο δέ με ὥσπερ ἐχθρόν

12 Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.

ὁμοθυμαδὸν δὲ ἦλθον τὰ πειρατήρια αὐτοῦ ἐπ’ ἐμοὶ ταῖς ὁδοῖς μου ἐκύκλωσάν με ἐγκάθετοι

13 Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.

ἀπ’ ἐμοῦ δὲ ἀδελφοί μου ἀπέστησαν ἔγνωσαν ἀλλοτρίους ἢ ἐμέ φίλοι δέ μου ἀνελεήμονες γεγόνασιν

14 Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.

οὐ προσεποιήσαντό με οἱ ἐγγύτατοί μου καὶ οἱ εἰδότες μου τὸ ὄνομα ἐπελάθοντό μου

15 Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.

γείτονες οἰκίας θεράπαιναί τέ μου ἀλλογενὴς ἤμην ἐναντίον αὐτῶν

16 Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.

θεράποντά μου ἐκάλεσα καὶ οὐχ ὑπήκουσεν στόμα δέ μου ἐδέετο

17 Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.

καὶ ἱκέτευον τὴν γυναῖκά μου προσεκαλούμην δὲ κολακεύων υἱοὺς παλλακίδων μου

18 Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.

οἱ δὲ εἰς τὸν αἰῶνά με ἀπεποιήσαντο ὅταν ἀναστῶ κατ’ ἐμοῦ λαλοῦσιν

19 Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.

ἐβδελύξαντο δέ με οἱ εἰδότες με οὓς δὴ ἠγαπήκειν ἐπανέστησάν μοι

20 За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.

ἐν δέρματί μου ἐσάπησαν αἱ σάρκες μου τὰ δὲ ὀστᾶ μου ἐν ὀδοῦσιν ἔχεται

21 Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.

ἐλεήσατέ με ἐλεήσατέ με ὦ φίλοι χεὶρ γὰρ κυρίου ἡ ἁψαμένη μού ἐστιν

22 Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?

διὰ τί δέ με διώκετε ὥσπερ καὶ ὁ κύριος ἀπὸ δὲ σαρκῶν μου οὐκ ἐμπίπλασθε

23 О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!

τίς γὰρ ἂν δῴη γραφῆναι τὰ ῥήματά μου τεθῆναι δὲ αὐτὰ ἐν βιβλίῳ εἰς τὸν αἰῶνα

24 Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!

ἐν γραφείῳ σιδηρῷ καὶ μολίβῳ ἢ ἐν πέτραις ἐγγλυφῆναι

25 Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.

οἶδα γὰρ ὅτι ἀέναός ἐστιν ὁ ἐκλύειν με μέλλων ἐπὶ γῆς

26 И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.

ἀναστήσαι τὸ δέρμα μου τὸ ἀνατλῶν ταῦτα παρὰ γὰρ κυρίου ταῦτά μοι συνετελέσθη

27 Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.

ἃ ἐγὼ ἐμαυτῷ συνεπίσταμαι ἃ ὁ ὀφθαλμός μου ἑόρακεν καὶ οὐκ ἄλλος πάντα δέ μοι συντετέλεσται ἐν κόλπῳ

28 Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.

εἰ δὲ καὶ ἐρεῖτε τί ἐροῦμεν ἔναντι αὐτοῦ καὶ ῥίζαν λόγου εὑρήσομεν ἐν αὐτῷ

29 Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.

εὐλαβήθητε δὴ καὶ ὑμεῖς ἀπὸ ἐπικαλύμματος θυμὸς γὰρ ἐπ’ ἀνόμους ἐπελεύσεται καὶ τότε γνώσονται ποῦ ἐστιν αὐτῶν ἡ ὕλη