Књига о Јову 11

1 А Софар Намаћанин одговори и рече:

A odpovídaje Zofar Naamatský, řekl:

2 Зар на многе речи нема одговора? Или ће човек говорљив остати прав?

Zdaliž k mnohým slovům nemá odpovědíno býti? Aneb zdali člověk mnohomluvný práv zůstane?

3 Хоће ли твоје лажи ућуткати људе? И кад се ругаш, зар те неће нико посрамити?

Žváním svým lidi zaměstknáváš, a posmíváš se, aniž jest, kdo by tě zahanbil.

4 Јер си рекао: Чиста је наука моја, и чист сам пред очима твојим.

Nebo jsi řekl: Čisté jest učení mé, a čist jsem, ó Bože, před očima tvýma.

5 Али кад би Бог проговорио и усне своје отворио на те,

Ješto, ó kdyby Bůh mluvil, a otevřel rty své proti tobě,

6 И показао ти тајне мудрости, јер их је двојином више, познао би да те Бог кара мање него што заслужује твоје безакоње.

Aťby oznámil tajemství moudrosti, že dvakrát většího trestání zasloužil jsi. A věz, že se Bůh zapomněl na tebe pro nepravost tvou.

7 Можеш ли ти тајне Божије докучити, или докучити савршенство Свемогућег?

Zdaliž ty stižitelnosti Boží dosáhneš, aneb dokonalost Všemohoucího vystihneš?

8 То су висине небеске, шта ћеш учинити? Дубље је од пакла, како ћеш познати? (Sheol h7585)

Vyšší jest nebes, což učiníš? Hlubší než peklo, jakž porozumíš? (Sheol h7585)

9 Дуже од земље, шире од мора.

Delší jest míra její než země, a širší než moře.

10 Да преврати, или затвори или сабере, ко ће Му бранити?

Bude-li pléniti neb zavírati aneb ssužovati, kdo se na něj bude domlouvati?

11 Јер зна ништавило људско, и видећи неваљалство зар неће пазити?

Poněvadž zná lidskou marnost, a vidí nepravost, což by tomu rozuměti neměl?

12 Човек безуман постаје разуман, премда се човек рађа као дивље магаре.

Tak aby muž nesmyslný nabyl rozumu, ačkoli člověk jest jako hřebec z divokého osla zplozený.

13 Да ти управиш срце своје и подигнеш руке своје к Њему,

Jestliže ty nastrojíš srdce své, a ruce své k němu vztáhneš;

14 Ако је безакоње у руци твојој, да га уклониш, и не даш да неправда буде у шаторима твојим,

Byla-li by nepravost v ruce tvé, vzdal ji od sebe, aniž dopouštěj bydliti v staních svých nešlechetnosti:

15 Тада ћеш подигнути лице своје без мане и стајаћеш тврдо и нећеш се бојати;

Tedy jistě pozdvihneš tváři své z poškvrny, a budeš nepohnutý, aniž se báti budeš.

16 Заборавићеш муку, као воде која протече опомињаћеш је се;

Nebo se na těžkost zapomeneš, na niž jako na vody, kteréž pominuly, zpomínati budeš.

17 Настаће ти време ведрије него подне, синућеш, бићеш као јутро;

K tomu nad poledne jasný nastaneť čas; zatmíš-li se pak, jitru podobný budeš.

18 Уздаћеш се имајући надање, закопаћеш се, и мирно ћеш спавати.

Budeš i mysli doufanlivé, maje naději; stánek roztáhneš, i bezpečně spáti budeš.

19 Лежаћеш, и нико те неће плашити, и многи ће ти се молити.

A tak v pokoji budeš, aniž tě kdo předěsí, a mnozí tváři tvé kořiti se budou.

20 Али очи ће безбожницима ишчилети, и уточишта им неће бити, и надање ће им бити издисање.

Oči pak bezbožných zkaženy budou, a utíkání jim zhyne; nadto naděje jejich bude jako dchnutí člověka.